Nespavanjem 'protiv' samoubistva

Tomas Midlhof je za mnoge Nemce važio kao moćan šef velikog koncerna - velika privredna zverka, vredan radnik ali i nemilosrdan. Menadžer, koji je u međuvremenu bankrotirao, objašnajvao je da je koristio kompanijin privatni avion jer niko od njega nije mogao da zahteva da gubi dragoceno vreme u redovima na aerodromima.

To se dogodilo pred sudom 2014. U međuvremenu šef Arkandora, kojem pripada i lanac nemačkih robnih kuća Karštat, sedi u zatvoru. U novembru prošle godine, zbog pronevere i utaje poreza, osuđen je na tri godine zatvora. Njegovi advokati su zahtevali obnavljanje procesa, ali bez uspeha. Sud je odbio i ponudu da Midlhofa puste na slobodu uz kauciju - koja je na kraju iznosila čak 900.000 evra. Sud je objasnio da postoji velika opasnost da optuženi pobegne sa uslovne slobode.

Midlhofovi advokati su tvrdili da je njihov klijent bespotrebno i prečesto izlagan kojekakvim kontrolama. Oni takođe tvrde da su policijski službenici u periodu od četiri sedmice, od 14. novembra do 9. decembra 2014, navodno na svakih 15 minuta palili svetlo u njegovoj ćeliji, kako bi proverili da li je živ. A zbog toga, kako tvrde, Midlhof nije spavao puna 672 sata što je prilično narušilo njegovo zdravstveno stanje. Bivši menadžer pati od bolesti imunog sistema, koja se pogoršala zbog nedostatka sna, tvrde dalje advokati. Zbog toga je Midlhof prebačen na kliničko lečenje.

"Život zatvorenika je na prvom mestu"

Čuvari u zatvoru u Esenu su česte kontrole pokušali da odbrane činjenicom da je postojala opasnost da Midlhof izvrši samoubistvo. Prema pisanju medija rizik za to je postojao jer je Midlhofljev brat 2006. takođe izvršio samoubistvo, što je izašlo na videlo za vreme procesa.

Šef krivično popravnog zavoda, Alfred Doliva je u izjavi za list Bild am zontag rekao kako je "život zatvorenika na prvom mestu" i dodao: «Jer, šta bi se dogodilo da je gospodin Midlhof to zaista i uradio? Kada se neko suočava sa pretnjom da će izgubiti sve, to je tipičan slučaj u kojem je bilans - samoubistvo.» Doliva je zbog toga naložio kontrolu u razmaku od 15 minuta 24 sata dnevno.

Ova tzv. intezivna kontrola je uobičajena praksa, ako se posumnja da bi zatvorenik mogao da izvrši samoubistvo. "Mi znamo da je verovatnoća da neko u zatvoru počini samoubistvo pet do sedam puta veća nego što je slučaj kod običnog stanovništva", objašnjava kriminolog Rudolf Eg u razgovoru za DW. Eg kaže da je opasnost velika posebno u prvim nedeljama pritvora.

Moguće da je u pitanju preterana reakcija?

Eg međutim podvlači da je višednevno onemogućavanje nekome da zaspi, na šta se požalio Midlhof, 'preterana reakcija'. Neki posmatrači ovu praksu čak stavljaju u isti rang sa praksom koju je sprovodio Štazi (tajna služba DDR-a), a to je magazinu Špigel onlajn rekao i direktor berlinske Fondacije za sećanje na Štazijeva dela, Hubertus Knabe.

Drugi u tome vide povredu ljudskih prava. "Ako nekome uskraćujete san pod tzv. prevencijom od mogućeg samoubistva to uništava čoveka i fizički i psihički", rekla je predsedavajuća pravnog odbora Bundestaga, Renate Kinast (stranka Zeleni).

"Ovo je nedvosmileno kršenje ljudskih prava", dodala je Kinast.
Psiholog Katarina Benefeld-Kersten, koja je specijalizirala prevenciju samoubistva, rekla je za DW da joj je nepojmljivo da se neko paljenjem svetla kontroliše na svakih 15 minuta.

"Advokati su", uverena je Benefeld-Kersten, "morali da reaguju već nakon nekoliko dana, a ne da čekaju da prođu sedmice". Ipak, svaki zatvorenik pred izdržavanje kazne mora da prođe i sistematski pregled lekara sepcijaliste, kaže ovaj stručnjak. U slučaju da se utvrdi da neko ima sklonosti ka samoubistvu, onda bi trebalo konsultovati psihologa i u tom slučaju su i nadgledanja dozvoljena kako bi se takve osobe zaštitile.

Manje samoubistava u zatvorima

Benefeld-Kersten je navela da je, prema njenim istraživanjima, u periodu od 2000. do 2013. ukupno 1.067 zatvorenika počinilo samoubistvo. Ali broj onih koji izvrše samoubistvo je poslednjih godina u padu, zato što se mnogo više radi na prevenciji. Ipak, alarmantno je to, kaže psiholog, da se na 90 odsto onih koji su počinili samoubistvo nije gledalo kao na potencijalne samoubice.

I Eg i Benefeld-Kersten su uvereni da je veoma važno pričati sa zatvorenicima o njihovim problemima onoliko često koliko je to moguće. Rudolf Eg kaže kako je u Minhenu urađen pilot projekat kojim se novim zatvorenicima u prvih nekoliko noći obezbeđuje cimer u zatvorskoj ćeliji; a on im može pomoći da se bolje nose sa novonastalom situacijom u kojoj su se našli.