„Nevaspitani, pljuju na pod“

„Evropski graničari? Tu, kod nas u Bugarskoj? Ne može biti..." Ivan se čudi kada ga pitamo o novoj misiji Fronteksa. Zaista, šestog oktobra je ova evropska služba, sa sve više osoblja i novca na raspolaganju, zvanično počela sa radom na granici Bugarske sa Turskom. Ivan prodaje voće i povrće na pijaci u Harmanliju, gradiću od dvadesetak hiljada stanovnika na samoj granici, ali još nije video nekog evropskog službenika.

Izbeglice je video, nedaleko je i izbeglički kamp: „Izbeglica mi je žao, jer njih su svi prevarili", kaže Ivan. Rizikovali su sopstveni život, platili mnoštvo novca švercerima da bi na kraju završili baš tu u Bugarskoj. A tu im nipošto nije ni lako ni ugodno, uslovi u kampu su stravični, a i Ivan zna da bugarski policajci prema njima nemaju milosti. Možda će onda pripadnici Fronteksa pomoći da se njihovo stanje poboljša? Ivan se smeje, ne veruje: „Kada je reč o korupciji, onda smo mi majstori. Pre ćemo mi da pokvarimo i potkupimo strane službenike nego što će oni nas da izleče od toga."

Tamna boja kože

Zapravo je Filip Gunev, zamenik bugarskog ministra unutrašnjih poslova, nedavno pred novinarima izjavio da Sofija od misije evropskih graničara očekuje da će imati uticaja na borbu protiv korupcije u toj zemlji. Malo ko veruje u to. A u samom Harmanliju gotovo niko još nije video nekog od 130 evropskih graničara, iako je do glavnog graničnog prelaza sa Turskom kod Svilengrada jedva tridesetak kilometara.

Ipak svi govore o izbeglicama i policiji, ali ne evropskoj nego domaćoj, bugarskoj. Svi se pitaju zašto je grad pun policajaca? Navodno je to mera kako bi se „građani zaštitili od izbeglica", kažu nam tamošnji stanovnici, iako zapravo policija uglavnom gnjavi lokalno stanovništvo. „Tri puta su mi tražili dokumente, u samo nedelju dana", besan je Mitko. „Zašto me proveravaju? Ja tu živim od kako sam rođen!"

Moguće objašnjenje je da je Mitko nešto tamnije boje kože i to je već dovoljno da ga policajci stalno proveravaju. I mnogi drugi Romi iz Harmanlija imaju slična iskustva: „Šta oni tu traže?" pita jedna žena koja upravo pred kućom stavlja veš na sušenje. „Živimo tu na obodu grada i već stotinama godina tu prolaze samo Romi, ali ne i izbeglice. Zašto onda baš nas policija stalno ispituje?"

Ona ima samo jedno objašnjenje: ili policija ne primećuje razliku između Roma i Avganistanaca, ili su tu i došli upravo da bi zatrašivali Rome. I da bi svojim akcijama toliko uplašili građane tako da neki odluče da „preuzmu stvar u svoje ruke" i protiv izbeglica. Ova žena je ubeđena da onda ni Romi neće dobro proći. Dok to uzbuđeno objašnjava, pored kuće polako prolazi još jedno od nebrojenih policijskih vozila.

„To su opasni ljudi..."

Gosti u kafani u romskom delu Harmanlija uglavnom govore turski. Pričaju da su svi ti policajci došli pre nekoliko sedmica, nakon što je izbila tučnjava u izbegličkom kampu. Što se izbeglica tiče, jedan gost smatra da „njih treba odmah oterati". Svi oni su se „već rodili sa nožem u džepu", to su „opasni ljudi". Jedan mladić kaže da ih se ne boji, ali ga ljuti što se njegova žena više ne usuđuje da izađe iz kuće kad padne mrak.

Pa čega se svi boje? Svi gosti govore uglas: izbeglice su sve sami mladi muškarci koji idu naokolo samo u grupama, niko ne razume šta govore i sve žene „čudno gledaju". Martin dodaje: „Ali se do sada ništa nije desilo?" Martin je izuzetak, kao učenik se svojevremeno sprijateljio sa jednim Sirijcem. Taj prijatelj je davno otišao, sada je u Nemačkoj. Njegova majka je bila protiv toga da se „druži sa takvima", ali ju je Sirijac osvojio kad ju je zvao „ane" – mama na turskom.

„Sasvim drugačiji od nas..."

Konobarica Iveta Lazarova nam objašnjava: ljudi jesu uplašeni, ali tu nema ni traga mržnje prema strancima kakva se osećala na nedavnim protestima u glavnom gradu Bugarske. Iveta misli da bi u svakom slučaju bilo dobro da se u izbegličkom kampu zabrani izlazak stanovnicima nakon što padne mrak, očigledno i ne znajući da je takva zabrana već uvedena. Ona lično se ne boji ničega: „Mnoge žene se žale da izbeglice nepristojno bulje u njih. Ti ljudi nisu navikli da vide žene samo u majicama i bez marame na glavi. U mene još niko nije buljio, možda zato jer ni ja ne buljim u njih."

Prema njenom mišljenju, problem je negde drugde. Avganistanci koji su došli prošlog leta su neobrazovani i loše vaspitani, pljuju na pod, prljavi su i ne osvrću se čak ni na saobraćajne propise. Sirijci koji su pre toga bili većina u kampu su sasvim drugačiji: „Oni su imućni i obrazovani, imaju kulturu", procenjuje Iveta. Ali i uprkos tome ih je domaće stanovništvo neprijateljski prihvatilo, valjda samo zato jer izgledaju malo drugačije i govore nekim drugim jezikom.

„Oni nemaju nivo", kaže i Mitko za vreme svoje pauze. „Izbeglice su loše vaspitane, stalno čuče na zemlji i kriju se pod kapuljačama svojih trenerka", kaže dok i sam puši i čuči pred skladištem sa povrćem, a na hladnom vremenu je i on navukao kapuljaču vetrovke. Mitku onda postaje jasno šta je rekao i smeje se dok skida kapuljaču sa glave.