Kada je 21. novembra 2013. godine tadašnje ukrajinsko državno rukovodstvo sa predsednikom Viktorom Janukovičem na čelu odbilo da potpiše sveobuhvatni Sporazum o asocijaciji i pridruživanju sa EU, iste večeri došlo je do spontanog okupljanja demonstranata na Trgu neovisnosti u Kijevu. Te demonstracije označile su početak građanskog protesta koji je pod imenom „Euromajdan“ prerastao u masovni pokret protiv korumpiranog, na nasilje spremnog pro-ruskog rukovodstva, koje je nekoliko meseci kasnije pobeglo iz zemlje.
Godinama su Kijev i Brisel pregovarali o ugovoru koji je Ukrajinu trebalo da približi EU. Trebalo je uvesti evropske standarde i vrednosti, i time i ukinuti korupciju u zemlji. Za brojne Ukrajince s tim je bila povezana i sasvim konkretna nada da će vizni režim biti liberalizovan, kako bi sopstvenim očima videli kako funkcioniše život u Evropskoj uniji.
Ukrajinci više ne žele rusko starateljstvo
Ipak, umesto toga, vlada u Kijevu odjednom je počela da propagira neobavezujuću carinsku uniju sa Rusijom. A onda, na sastanku Inicijative EU sa zemljama istočnog partnerstva, 28. i 29. novembra u Viljnusu, Janukovič zvanično odbija da stavi svoj potpis na Sporazum o asocijaciji i pridruživanju sa EU. Gledano iz ugla Ukrajinaca, to je bilo odbacivanje boljeg života.
Moskva je prethodno Ukrajinu stavila pod veliki pritisak. Na dnevnom redu je bila reč „ekonomski rat“. Još niko nije ni slutio kakve će drastične mere Kremlj kasnije protiv Ukrajine da preduzme – 2014. anektirao je Krim i skovao rat u Donbasu. U novembru 2013. godine to još niko nije ni slutio. Ali brojnim Ukrajincima još tada je postalo jasno da carinska unija sa Rusijom za njihovu zemlju znači sve veće tutorstvo iz Moskve.
Ustanak protiv korumpiranog i na nasilje spremnog režima
Ubrzo se pokazalo na kakvo nasilje je Janukovičev režim spreman. Već u noći 30. novembra ukrajinske specijalne jedinice „Berkut“ započele su ekscesivno nasilje protiv mirnih demonstranata. Šokirane tom brutalnošću, stotine hiljada ljudi počelo je da se svakodnevno okuplja u Kijevu. „Euromajdan“ je postao masovni pokret koji je obuhvatao sve društvene grupe i generacije. Dogodila se „Revolucija dostojanstva“, jer ljudi više nisu želeli da dozvole da ih tadašnji vlastodršci udaraju, obeshrabruju i kradu.
U toj borbi izašli su kao pobednici 22. februara 2014. godine. Do tada je život izgubilo više od stotinu ljudi. Janukovič je otišao u Rusiji, koja ga do danas drži u šaci i sprečava njegovo izručenje Ukrajini gde se protiv njega u odsustvu vodi proces za veleizdaju.
Ukrajinci danas uživaju bezvizni režim za putovanja u EU. Više nego ranije putuju na Zapad. I Sporazum o asocijaciji i pridruživanju je potpisan. Ekonomski odnosi napreduju. Od toga profitiraju i ljudi. Ipak, „revolucija“ nije završena.
Zašto je „revolucija“ nezavršena?
Korupcija u Ukrajini i dalje postoji. Pravna država još uvek ne funkcioniše. Stranke jedva da igraju ikakvu ulogu u donošenju političkih odluka. Još uvek se politika vodi iz pozadine, oligarsi i dalje vuku konce. Među te vrlo bogate preduzetnike ubraja se i Ptero Porošenko koji je 2014. izabran za predsednika. Mnogi Ukrajinci zbog toga odavno smatraju da je on deo problema. Ali prave alternative do sada nema na vidiku.
Civilno društvo je pokretom sa Majdana dobilo na zamahu. Ali ono nema dovoljno uticaja na politiku. Za aktiviste je uz to situacija još uvek opasna. Više aktivista za borbu protiv korupcije, kao i novinara, ubijeno je u periodu nakon dešavanja na Majdanu. Te zločine niko do sada nije razjasnio. Ustanak u Ukrajini se zaglavio.