Ni aligatori nisu sigurni

Sedim u kafiću u gradiću Dejviju na Floridi i čekam biologa Jana Bartošeka. Kako je ulazio izazvao je komešanje noseći ogromnu tacnu na kojoj se nalazi nešto što liči na peciva. Posetioci izgledaju zbunjeno, a neki prilaze da pitaju da li se na tacni nalazi krompir.

„Ovo su jaja burmanskog pitona“, odgovara. „Trenutno se na terenu nalazi mnogo ženskih pitona za koje nismo videli da čuvaju jaja koja će se verovatno izleći.“

Leglo od 40 osušenih jaja predstavlja efikasno sredstvo da privuče pažnju. Jan, iz organizacije „Očuvanje Jugozapadne Floride“, hoće da uradi sve što može da podigne svest o ogromnoj šteti koju ova vrsta izaziva.

Nacionalni park Everglejds u Floridi međunarodno je poznat zbog svojih aligatora, ali sada je drugi reptil postao kralj – agresivni burmanski piton. Iako poreklom iz južne i jugoistočne Azije, ova vrsta uočena je u parku Everglejds još sedamdesetih kada su ih neodgovorni vlasnici pustili u prirodu.

Suptropsko okruženje sa svojom idealnom temperaturom i mnogo bespomoćnog plena pomoglo je ovoj populaciji da bukne. Međutim, sada se osećaju posledice.

Ishranom ka vrhu ekosistema

Prema nekim procenama, njihov broj je dostigao 150.000. Ovi ogromni reptili, koji mogu da porastu i do sedam metara i teže oko 113 kg, uspeli su da ustanove svoju poziciju u divljini ishranom koja uključuje rakune, lisice, močvarne zečeve i ptice.

„Zabeležili smo smanjenje krznašica od 99 odsto“, kaže Majkl Kirkland, biolog iz Vodoprivrednog distrikta Južne Floride. „Sada love barske ptice, a ponekad čak i aligatore.“

Kako je populacija malih sisara opala, efekti se mogu osetiti kroz ceo lanac ishrane. Domaći predatori kao što su aligatori i ugroženi panteri sa Floride gube svoje primarne izvore hrane. „Pitoni su praktično izbrisali svoj plen u okrugu Majami-Dejd, nacionalnom parku Everglejds i širem okruženju. Sumnjamo da će proširiti svoju teritoriju dalje na zapad i sever“, kaže Kirkland.

Ekosistem Everglejdsa, koji se nekad prostirao na preko 16.000 kvadratnih kilometara, sada je smanjen na polovinu svoje prvobitne veličine usled proširenja poljoprivrednog i gradskog zemljišta, a najezda pitona preti da učini ovaj park beživotnim.

„Sedenje skrštenih ruku nije opcija“, ističe Kirkland. Kako bi zaštitio ostatak divljine, Vodoprivredni distrikt je licencirao odabranu grupu da učestvuje u programu lova na pitone, koji je započeo prošle godine.

Nedavno je uhvaćen 1.100. piton i program je proširen, a Nacionalni park Everglejds se pridružio borbi regrutujući lovce na pitone kako bi uklonili zmije, dozvolivši upotrebu pušaka. „Smatram da je park epicentar invazije pitona“, kaže Kirkland.

Lov u mraku

Everglejds je nezgodno okruženje, ogroman i spor vodeni tok sa iznenađujućom raznolikošću terena i dramatičnim sezonskim promenama. Sa neizmernom toplotom, muvama, trskom oštrom kao žilet, pa čak i otrovnim drvećem, šetnja kroz ovaj park ne bi bila ona u kojoj uživate.

Lovci mogu da provedu i celu nedelju svakodnevno tražeći pitone i do 12 sati, a da ne nađu nijednog, stoga je istrajnost ključna. Tomas Rejhil, jedan od ovlašćenih za uklanjanje zmija, osnivač je „Močvarnih majmuna“, grupe uglavnom sastavljene od veterana posvećenih borbi protiv agresivnih vrsta životinja. Dobro je svestan rizika koji ovaj posao nosi sa sobom.

„Kada naiđete na velikog pitona, ne zanima me gde ste, to je veoma opasna životinja i morate da znate šta radite“, rekao je Tomas.

Kada zađe sunce, neprobojna tama brzo se spušta preko proplanka. Paleći reflektor na krovu svog automobila, Rejhil kreće u potragu za pitonima koji prelaze nasipe jer su oni savršena mesta gde se ovi hladnokrvni predatori mogu ugrejati.

Kao jedna od najvećih vrsta zmija na svetu, oni su ektotermi – organizmi čija regulacija telesne temperature zavisi od spoljašnjih okolnosti kao što su sunčeva svetlost ili zagrejana kamena površina. Rejhil kaže da je više od 500 zmija koje je grupa „Močvarni majmuni“ ulovila, nađena dok je prelazila nasip, posebno noću.

Takođe, oni se kreću duž nasipa i endoskopskom kamerom pretražuju svaku rupu i jazbinu u potrazi za leglom pitona. Kako napreduju, prekrivaju rupe osušenom trskom, a u povratku proveravaju da li je trska ostala na svom mestu. Njegov tim se služi i čamcima koje koristi kako bi proverila ostrva pokrivena drvećem, gde nastavljaju peške kroz gustu vegetaciju i to je tehnika koju zovu „razbijanje džungle“.

Vrhunski predatori

Po povratku u kafić, biolog Jan Bartošek nastavlja da govori o hitnoj potrebi da se razume obrazac ponašanja ovih pitona. Tim iz organizacije „Očuvanje Jugozapadne Floride“ ugradio je muškim pitonima implante sa predajnicima, te ih sada uspešno prate.

Njihovo područje istraživanja proteže se na 129 kvadratnih kilometara, a značajno se proširilo tokom proteklih pet godina. U februaru ove godine, zmija sa implantom nazvana Argo odvela ih je do skotne ženke pitona koja teži 45 kilograma. Tri dana kasnije, Argo je pušten u divljinu i ponovo ih je doveo do sedam zmija, uključujući i ženku težine 52 kilograma.

Za četiri godine koliko prate zmije, tim je uklonio 4.536 kilograma biomase pitona sa njihovog područja istraživanja. Organizacija sada ima 20 zmija koje rade za njih. Drugi istraživači pokušavaju da sintetizuju feromone pitona u cilju privlačenja većeg broja pitona.

Vladavina burmanskog pitona izazov je za primarne predatore Everglejdsa – aligatore. Nedavno je Majk Kimel, lovac u sklopu SFWMD, spasio aligatora dugog skoro jedan i po metar iz čeljusti pitona dugog tri metra. Kako Majk Kimel kaže: „Sada su pitoni zaista glavni predatori, veliki piton i veliki aligator, bilo koji bi mogao da pobedi u toj borbi. Aligator je otprilike jedina domaća životinja ovde koja ima šansu da pobedi.“

Ranije ove godine, biolog za očuvanje iz Državnog parka Kolijer-Seminol na Floridi, lociranog na jugozapadnoj obali SAD, otkrio je ženku pitona dugu 3,35 metara sa mladunčetom belorepog jelena u čeljustima.

„To je piton koji je težio više od 14 kilograma, a koji je u sebi imao lane od 15 kilograma. Jeo je 111 odsto svoje težine“, kaže Bartošek. Do sada je to najveći dokumentovani odnos plena i predatora za burmanskog pitona.

„Držim ga u ruci i gledam u ovu malu vilicu. To je bila prekretnica. Tada sam znao da imam posla sa zveri i za šta je ona sve sposobna.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android