„Nije dovoljno samo gledati“

DW: Gospodine Helc, već 25 godina pomažete ljudima u BiH. Pomagali ste kako u ratu, tako i u miru. Zašto BiH?

Heribert Helc: To ima veze sa mojom životnom sudbinom i biografijom. Odrastao sam bez oca koji je poginuo u ratu. Rođen sam 1924. godine i imam nekoliko braće i sestara. Oca nisam nikada upoznao. Odrastao sam u veoma siromašnim uslovima. Pet osoba u dvosobnom stanu. Kada sam na televiziji video slike rata u BiH bio sam potresen jer sam sličnu sudbinu lično doživeo. Od detinjstva sam na svojoj koži osećao šta znači odrasti u porodici bez oca. Kada sam video te slike, rekao sam: nije dovoljno samo gledati i osuđivati – moraš pomoći. Tada nisam ni znao da će ta pomoć trajati 25 godina.

Tada ste rizikovali život i otišli u BiH. Suprugu i decu ste ostavili u Nemačkoj.

Po zanimanju sam socijalni radnik i moja obaveza je da pomažem ljudima. I to je bez bilo kakve sumnje bio slučaj sa Bosnom. Međutim, problem je bio rat u kojem su ginuli ljudi. Za mene je to bila velika prepreka. Ali, moram istaći da mi je supruga dala veliku podršku. Rekla je: ako misliš da treba da pomogneš, onda pomozi. Pomoći ću ti u tome. I bez njene pomoći sigurno ne bih uspeo. Odlaskom, prvo u Hrvatsku, a kasnije i u BiH, prvi put sam se, kao odrasla osoba, susreo sa ratom i izbeglicama koje žive u izuzetno teškim uslovima. Tada sam sebi rekao da pomoć ne mogu pružiti samo jednom, nego da se moram vratiti. Tako sam tokom tri ratne godine uzduž i popreko obišao BiH.

Ljudima u BiH pomažete kroz razne projekte. O kakvim projektima je reč?

Jedan od projekata je pomoć porodicama. Naime, jedna nemačka porodica godinu dana pomaže porodicu u BiH. Mesečno daje 25 evra. Nakon godinu dana se to produžava ili prekida, ali u većini slučajeva porodica iz Nemačke nastavlja da pomaže jer 300 evra za godinu dana nije mnogo novca, ali to nekima u BiH znači puno. Svake godine imamo blizu 80 nemačkih porodica koje pomažu porodice u BiH. Ako se to pomnoži sa brojem godina onda dođete do sume koja iznosi blizu pola miliona evra.

Pomažući u BiH nikada niste obraćali pažnju na versku pripadnost ljudi kojima pomažete.

Pomogao sam i velikom broju Bošnjaka. To mi je bilo veoma važno jer mi se ponekad prebacivalo da samo pomažem Hrvatima. Međutim, to nikada nije bilo tačno. Kada je neko gladan onda je gladan, bez obzira na veru i naciju. Tako je bilo u ratu, tako je i danas. Vera i nacija kod mene ne igraju nikakvu ulogu.

Kako je rat iz dana u dan postajao žešći unutar Karitasa u Duizburgu ste osnovali posebno odeljenje za pomoć BiH – „Bosnienhilfe". Kada ste počinjali, da li je spremnost pružanja pomoći u Nemačkoj bila velika?

Kada se na televiziji svaku noć izveštavalo o ratu u BiH, spremnost je, po mom mišljenju bila veoma velika. Kasnije je ona smanjena, tako da danas uglavnom dobijam podršku i pomoć od ljudi koje poznajem. Ne dobijam pomoć iz Hamburga ili Minhena, nego od ljudi iz regiona u kojem živim i u kojem se stvorila jedna vrsta mreže. Zahvaljujući tim ljudima je u proteklih 25 godina prikupljeno oko tri miliona evra samo novčanih sredstava. Tu su još bile i stotine kamiona natovarenih namirnicama i drugim sredstvima potrebnim za život.

Veliku pomoć u radu Vam pruža i supruga. Malo pre ste rekli da bez nje ne biste uspeli.

Da nije bilo nje, sigurno ne bih pomagao ovako dugo. Ona je u poslednjih 12 godina napravila 60.000 tegli marmelade koju smo prodali i novac poslali u javnu kuhinju u Zenici. Za tu kuhinju godišnje obezbeđujemo 30.000 evra. U kuhinji se svakog dana, osim nedelje, pravi 121 obrok za one koji nisu u stanju da ga sebi obezbede. Isto tako ovo ne bi bilo ni moguće bez donatora, običnih ljudi. Radeći ovaj posao sam stekao veliki broj prijatelja i poznanika, kako u Nemačkoj, tako i u BiH. Da nije bilo pomoći za Bosnu, te ljude ne bih nikada upoznao.