Nije to kraj ere Angele Merkel
„Sumrak kancelarke“, „koliko će još šamara da izdrži Merkel?“, „izborni debakl za Merkel“ – sa takvim naslovnim stranama se Nemačka probudila nakon izbora u Meklenburgu-prenjoj Pomeraniji. Takvih trenutaka kada se činilo da se kancelarski mandat Angele Merkel bliži kraju, bilo je proteklih meseci više: nakon njenog spornog „Uspećemo“ pre godinu dana i podmetanja vatre u izbjegličkim domovima, nakon kelnske novogodišnje noći u kojoj su žene napadane i kada su im krali novčanike i mobilne telefone, nakon napada azilanata u Vircburgu i Ansbahu. I svejedno, Merkel je još uvek kancelarka. Ona svoj stav po pitanju izbeglica ne menja.
Ne preterati sa značajem pokrajinskih izbora
Naravno da izborni rezultat u Meklenburgu-Prenjoj Pomeraniji predstavlja neugodan poraz za Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU). I naravno da uspeh Alternative za Nemačku (AfD), koja sad ima mandate u devet od 16 nemačkih pokrajinskih parlamenata, mora da bude opomena etabliranim strankama. Mantra hrišćansko-demokratskih stranaka Unije (CDU/CSU) dugo je glasila: desno od stranaka Unije ne sme biti demokratske stranke. A sada se sa AfD-om jedna takva stranka etablirala. Naravno da je za to kriva i izbeglička politika Angele Merkel – upravo je kancelarka bila ta koja je krajem leta 2015. donela tu odluku.
Merkel nije blokirala put izbeglicama koje su se „nasukale“ u Mađarskoj i zato je njena stranka morala da proguta veliku knedlu. Samo po sebi je jasno da takva dalekosežna odluka nosi sa sobom i dalekosežne probleme. Ne iznenađuje činjenica da to nije uverilo baš sve ljude unutar CDU. I nije nikakva novost da desni populisti sada pokušavaju da popune politički vakuum desno od centra.
Ni pre pet godina CDU nije prošao najbolje
Ipak, ishodu ovih izbora ne bi trebalo davati preveliku težinu. Ipak su to lokalni izbori i to u pokrajini čiji su birači oduvek naginjali svojevrsnom glasanju iz protesta. Z tamošnjem parlamentu od 2006. sedi i desno-ekstremna Nacional-demokratska stranka Nemačke (NPD). Govorimo dakle o pokrajini u kojoj je desna opcija oduvek nailazila na plodno tlo, pokrajini u kojoj su političke krajnosti, kako desnog, tako i levog spektra, tradicionalno dobro zastupljene i pokrajini u kojoj je CDU i pre pet godina, dakle mnogo pre izbjegličke krize, osvojio tek nešto više od 20 odsto glasova.
Mnogo mudrije bi bilo reći: izgubili su samo četiri procenta u pet godina tokom kojih se u zemlji mnogo toga promenilo. Meklenburg-Prednja Pomeranija je pokrajina koja ekonomski, na saveznom nivou, ne igra gotovo nikakvu ulogu. Tome bi trebalo pridodati da tu živi samo 1,3 miliona birača od kojih je samo njih 60 odsto izašlo na izbore. I to malo birača odlučilo se da sve ostane po starom: nastavak Velike koalicije. U zemlji sa više od 80 miliona ljudi, 800.000 građana ne može da odlučuje o kancelarskoj poziciji.
Merkel sada mora da zauzme jasan stav
Pravi problem CDU u Meklenburgu-Prednjoj Pomeraniji nije bila Merkel, već veoma nepopularni kandidat stranke u toj pokrajini Lorenc Kafije. Njegova predizborna kampanja pokazala je da od kopiranja AfD-a nema apsolutno nikakve koristi. Kafije se rado predstavljao kao kandidat „zakona i reda“, bio je jedan od glavnih pobornika uvođenja zabrane burki. Pritom bi zaista trebalo postaviti pitanje: da li je suština problema te pokrajine zaista u pokrivkama za muslimanske žene. Na vrhuncu krize u Meklenburgu-prenjoj Pomeraniji bilo je prijavljeno samo 20.000 izbeglica. Mnogi su taj deo Nemačke, kao uostalom i domaće stanovništvo, odavno napustili. Kafijeova politika „čvrste ruke“ nije dovela do željenog cilja – da birače AfD-a prebace kod CDU-a.
Uprkos svemu, CDU bi zajedno s kancelarkom Merkel, ishod izbora u Meklenburgu-Prednjoj Pomeraniji trebalo da shvate kao podsticaj – ali ne za potpuni obrt u dosadašnjoj politici, već za zauzimanje jasnog stava i predstavljanje činjenica. A te činjenice glase: 2016. je mnogo manje izbeglica stiglo u Nemačku, da je skoro milion izbeglica – a toliko ih je prošle godine stiglo – registrovano i smešteno po čitavoj zemlji. Isto tako, bilo bi dobro kada bi CDU stao iza problema, javno i konstruktivno o njima raspravljao i pre svega priznao greške kojih ima – bilo da se radi o integraciji, sporazumu s Turskom ili tempu kojim se rešava kriza. Jer realnost nije tako crno-bela kakvom pokušava da je prikaže AfD. Birači bi sigurno znali da cene strategiju koja glasi: manje oportunizma, više istine.