Niko ne želi granice
7. oktobar 2017.
"Nemojte da me fotografišete, ne želim da Pudždamon to vidi", Zviad se istina smije dok to govori, ali ostaje čvrst u svojoj odluci da se ne fotografiše. On to misli ozbiljno. Krupan čovek blagog pogleda vlasnik je male automehaničarske radnje. Pre 15 godina se iz Madrida preselio u Barselonu. On kaže da je u principu zadovoljan. Posao ide dobro. No, kada ga pitam o budućnosti mršti čelo. "Brine me trenutna situacija. Niko ne zna šta će se sledeće dogoditi! Nije korektno to što rade Karles Pudždamon i katalonski predsednik. Španija ne bi trebalo da se deli.
U susret mi dolazi jedna žene u šorcu. Neobično je topao ovaj oktobar. Šetam kroz jednu popularnu četvrt u Barseloni, u kojoj se nalazi mnoštvo kafića i tapas barova. Odjednom vidim dve žene i jednog muškarca srednjih godina koji žustro raspravljaju. Čuju se reči 'proglasiti nezavisnot' i pitam da li mogu da im se priključim. "Naravno, ali ne želimo da govorimo naša imena", brzo su odgovorili. Zašto? "Ne želimo da naše kolege na poslu čuju naše mišljenje."
"Evropa bi morala da pošalje posrednika”
Želim da znam šta će biti s Katalonijom. "Evropa mora da pošalje posrednika, to je jasno kao dan", kaže muškarac. "Inače će situacija da eskalira." I onda bi došlo do onog čega se svo troje plaše. Vlada Španije bi se pozvala na Član 155 španskog ustava, raspustila katalonsku vladu i oduzela deo autonomije. "To je smešno", kaže jedna od prisutnih žena i naglašava kako je taj član de fakto već nedeljama na snazi. "Oni imaju pod kontrolom naše finansije, vojnu policiju su poslali na nas, šta hoće još?" Uprkos tome strahuju da bi njihova prava mogla još više da budu uskraćena. "Na kraju nećemo moći ni da protestujemo, sve će biti pod pritiskom i nećemo smeti više ništa da činimo."
Svo troje su na referendumu glasali za nezavisnost Katalonije. Nadaju se da će katalonski predsednik, u pregovorima sa premijerom Rahojem postići dobar dogovor za Kataloniju. "Dosta nam je toga da dobijamo samo mrvice", kaže jedna od žena. Problem je što novac od poreza ne dolazi u Kataloniju. "Ali, niko ovde ne želi da postavlja granice, svi mi imamo porodice širom Španije, a ne želimo ni da napustimo EU", u ovom su svo troje jedinstveni. Takođe bi trebalo da sporazumi sa Španijom i zemljama Evropske unije ostanu i dalje na snazi, kako katalonska ekonomija ne bi trpela. Ali, da li onda uopšte žele 'nezavisnost', ma šta to značilo, ili samo bolji finansijski deal sa Madridom? - pitam ih. Tišina.
Bolje da se protestuje za finansijski deal nego za nezavisnost
A upravo to saznajem od taksiste Ksavijera Burgade. "Da je Madrid pre nekoliko godina u pogledu ubiranja od poreza učinio nešto, ovog separatističkog pokreta ne bi ni bilo." Njegovim prijateljima koji su zagovornici nezavisnosti, on bi radije predložio da izađu na ulicu i bore se za bolji finansijski pakt, umesto za nezavisnost. Ali, to neće niko, govori smejući se.
A na malom trgu jedna od žena sa kojima sam razgovarala kaže: "To bi o nama stvorilo lošu sliku, ako bi to tako bilo formulisano". Druga kaže da je u pitanju mnogo više od toga; to da ih ne poštuje ostatak Španije. Kada su krenuli ka autobusu, muškarac se još jednom okreće i kaže: "Piši kako treba!"
Nuria Melendo, medicinska sestra u tridesetim godinama bi najviše volela da se oformi jedna nadpartijska institucija, u kojoj bi se ljudi informisali o prednostima i manama nezavisnosti. "Političari izvrću činjenice kako žele. A i mediji podržavaju ili jednu ili drugu stranu. A mi, radnička klasa, nemamo vremena da se informišemo o katalonskoj politici i ekonomiji." Ni Nuria se ne zove Nuria; ni ona nije želela da kaže svoje pravo ime.
Jednu ulicu dalje naizlazim na Hozea Rodrigeza. Od ranog jutra raznosi pisma, i ima još malo posla. Kada sam ga pitala o budućnosti Katalonije, uzdahnuo je. "Sa malo mira vratićemo se opet tamo gde smo bili", kaže i nastavlja: "Nisam mogao ni zamisliti da će sve da ode toliko daleko, da će političari dopustiti da se ode tako daleko. Ljudi uopšte ne znaju šta zapravo znači 'nezavisnost' Katalonije. Regionalna vlada je govorila samo o ekonomskoj nezavisnosti, ali niko ne želi granice."
Za Elizabet je pak prešlo granicu to što joj se dogodilo predveče vozeći se autobusom na putu kući. Autobus je prošao pored jedne manje grupe ljudi sa španskim zastavama koji su počeli da nasrću na autobus. "Pomislila sam prevrnuće ga, uplašila sam se." Kaže da su to bili ljudi 'iz inostranstva, 'mislim iz Madrida', ispravila se. "Njima se plaća da dolaze ovde da bi započeli rat!" Još jedna žena klima glavom i kaže: "Policajci Guardie Civil (španska vojna policija) oblače se kao obični ljude kako bi baš tako nešto isprovocirali." Elizabet kaže: "Političari bi morali sada jedni s drugima da razgovaraju. U stvari to je trebalo odavno da urade."
Na pamet mi ponovo pada Ksavijer Burgada, taksista koji je zabrinut zbog svojih budućih mušterija - a to su najvećim delom turisti. "Vratiće nas 50 godina unazad samo zato što je to odlučilo nekoliko političara." A većina Katalonaca, 'ona većina koja ćuti', ne želi nezavisnost. Strahuje da će se i Evropa raspasti. "Ako počne sa Katalonijom, nastaviće se u Belgiji, Italiji ili Nemačkoj."
Kada je reč o Nemačkoj mogla sam ga barem malo umiriti. Jer, Bavarska partija, koja se već dugo zalaže za odcepljenje Bavarske od Nemačke, na poslednjim izborima je dobila 0,8 odsto podrške birača.