„Nismo se bojali, bili smo sigurni u pobedu“
24. avgust 2024.
Mikola Porovski je 24. avgusta 1991. zajedno s drugim poslanicima uneo veliku plavo-žutu zastavu u salu parlamenta. Ona je zamenila crveno-plavu zastavu Sovjetske Republike Ukrajinei do danas se čuva u toj zgradi.
Bio je to dan kada su narodni poslanici tadašnje sovjetske republike proglasili nezavisnost od Moskve. Za to se borio i Porovski. Bio je jedan od osnivača i vođa tadašnjeg narodnog pokreta „Ruh“, koji se suprotstavljao Komunističkoj partiji i zalagao za nezavisnost.
Porovski je u tri mandata bio poslanik. Danas vodi malu Republikansku hrišćansku partiju, koja nije zastupljena u parlamentu.
Povodom 33. godišnjice proglašenja nezavisnosti Ukrajine, Porovski se u razgovoru za DW prisetio tih dana.
„Jedinstvena politička prilika“
U avgustu 1991. u Sovjetskom Savezu došlo je do pokušaja puča, kada je samoproglašeni „Komitet za vanredne situacije“ u glavnom gradu Moskvi pokušao da svrgne tadašnjeg sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova.
Nakon što je puč propao, demokratske snage u Kijevu su odlučile „po svaku cenu da proglase nezavisnost“, kaže Porovski.
Demokratska opozicija, koja je na prvim slobodnim izborima 1990. godine ušla u parlament i nazivala sebe „Narodnim savetom“, 23. avgusta je zatražila vanrednu sednicu i zadužila dvojicu poslanika, Levka Lukjanenka i Leontija Sanduljaka, da sastave Deklaraciju o nezavisnosti.
„Bila je to jedinstvena politička prilika koju smo iskoristili“, kaže Porovski.
Sporazum opozicije i komunista
Komunistička većina sastojala se od 239 poslanika i zato su je zvali „Grupa 239“. „Bez njihovih glasova bilo bi nemoguće proglasiti nezavisnost“, prisetio se Porovski.
To je bilo jasno i Ihoru Juhnovskom, predsedniku opozicionog „Narodnog saveta“. Stoga je krenuo u ubeđivanje komunista.
„Morate znati da će demokratske snage, koje su došle na vlast u Moskvi, mnoge od vas krivično goniti. Zato predlažemo da proglasimo državnu nezavisnost Ukrajine, odvojimo se od Moskve i proglasimo se nezavisnom zemljom“, rekao je tada Juhnovskiu bioskopskoj sali, u kojoj se okupila „Grupa 239“.
„U nezavisnoj Ukrajini, gde nećemo biti kontrolisani i tretirani kao marionete Moskve, biće nam lakše da se međusobno dogovorimo“, dodao je tada Porovski.
Međutim, komunisti su ipak postavili uslove, dodaje on. „Tražili su da im se garantuje da neće biti progona komunista i njihove smene sa javnih funkcija, te da će im se ceo radni staž uračunati u penziju.“ Njihovi zahtevi su prihvaćeni, a zatim se pristupilo glasanju.
„Ukrajina je upravo uskrsla!“
„Kada smo proglašavali nezavisnost, u blizini zgrade parlamenta su se odvijale demonstracije, na kojima je 10.000 do 12.000 ljudi uzvikivalo: 'Nezavisnost!'“, priseća se Porovski.
Demonstranti su na kraju s velikom plavo-žutom zastavom prošetali kroz centar Kijeva u pravcu parlamenta, gde su ih već čekali poslanici „Narodnog saveta“.
Porovski se dobro seća tog trenutka: „Poslanik Dmitro Pavličko je uzviknuo: 'Ljudi, kleknite, molite se, Ukrajina je upravo uskrsla! Proglasili smo nezavisnost, proglasili smo državu!' Neki su plakali, drugi su podizali ruke prema nebu, a neki su se molili. Bila je to velika radost.“
Tada je zastava uneta u plenarnu salu parlamenta, kaže Porovski vidno dirnut. Nosili su je dugogodišnji sovjetski disident i tadašnji poslanik Vjačeslav Čornovil i poslanik Ivan Zajez. Odmah iza njih, zastavu je čvrsto u ruci držao Mikola Porovski.
„Još uvek me prožmu žmarci kada se toga setim“, kaže on.
„Bili smo sigurni u pobedu“
U to vreme se u Ukrajini nalazilo oko 900.000 pripadnika sovjetskih oružanih snaga, uključujući specijalne jedinice s 60.000 ljudi.
Kako kaže naš sagovornik, to je bila „ogromna sila koja je mogla da zgromi milione ljudi“ i koja je „bila spremna na zapovest da uništi sve tragove ukrajinskog nacionalnog, patriotskog i državnog preporoda“.
Ali, kako kaže: „Verovali smo u bolju budućnost – da će se ceo ukrajinski narod podići i slediti nas. Nismo se bojali oružanih snaga, ni otpora, jer smo bili sigurni u pobedu.“
Samo nekoliko dana nakon proglašenja nezavisnosti Ukrajine, u Kijev je stigla delegacija iz Moskve pod vođstvom potpredsednika Ruske Federacije, Aleksandra Ruzkoja. Oni su želeli da nametnu novi sporazum – Unije bivših sovjetskih republika i predložili su osnivanje konfederacije, kaže Porovski.
Nakon poziva putem radija, ispred parlamenta se okupilo skoro 60.000 građana Kijeva. Porovski se priseća zanimljivog trenutka: Zamolio je ruskog političara Anatolija Sobčaka da se obrati ljudima.
Sve je išlo dobro dok Sobčak, koji je blisko sarađivao s tada nepoznatim KGB-ovcem Vladimirom Putinom, nije počeo da govori o obnovljenom Sovjetskom Savezu.
„Ljudi su uzvikivali 'Ukrajina bez Moskve!' i 'Nezavisnost!'“, priča Porovski.
Tri dana kasnije, Sobčak je stao za mikrofon u ukrajinskom parlamentu i rekao: „Cela Ukrajina je za nezavisnost, video sam to svojim očima.“
„Obavio sam građansku dužnost“
Kada je 2014. godine počeo rat na istoku Ukrajine, Porovski je imao 58 godina i nije morao više da ide u vojsku. Ali, rezervni oficir je odlučio da ubedi Regrutni centar da ga prime.
„Proveo sam mnogo vremena pričajući o ljubavi prema Ukrajini, o predanosti i samopožrtvovanju. Želeo sam da budem tu za svoju zemlju“, naglašava on.
Porovski je prvo služio u artiljerijskoj brigadi, a zatim je postao zamenik komandanta specijalne jedinice. Međutim, Porovski, koji se na kraju povukao iz redova ukrajinskih oružanih snaga u činu pukovnika zbog starosti, ne smatra sebe herojem.
„Verujem u ukrajinsku nacionalnu ideju i moja sudbina je vezana za državnost Ukrajine. Obavio sam svoju građansku dužnost“, kaže on.
I ove subote, na godišnjicu nezavisnosti, Porovski će zajedno s nekadašnjim saborcima, veteranima, doći na Trg nezavisnosti u Kijevu.
Tamo je, na Majdanu, učestvovao u tri revolucije – u Granitnoj revoluciji , studentskom protestu u oktobru 1990, u Narandžastoj revoluciji 2004. i u Revoluciji dostojanstva 2013. i 2014, takođe poznatoj kao Evromajdan.
S ovog najvećeg trga usred ukrajinske prestonice otišao je u rat, kaže Porovski i dodaje: „Tamo je sve počelo i tamo će se završiti.“