Novi telefon: potreba ili samo želja?

Jedan nemački ponuđač mobilne telefonije privlači mušterije sloganom: „Nikada ne propuštajte inovaciju – svake godine nabavite najnoviji mobilni telefon ili tablet-računar.“ Za hemičara Klausa Kimerta to je gotovo uvredljivo: „Takve kompanije stavljaju našu budućnost na rasprodaju!“

Profesor Kimert je specijalista za održivu i ekološku hemiju na univerzitetu Lineburg. Ne može da se načudi u kojoj meri građani potcenjuju efekat koji na životnu sredinu izaziva proizvodnja svih tih mobilnih telefona i proizvoda visoke tehnologije. „U svim tim telefonima imate recimo i redak metal neodijum“, objašnjava profesor. „On je relativno široko rasprostranjen, ali ga je izuzetno teško izdvojiti. Ipak, bez njega je nemoguće zamisliti novi mobilni telefon jer je potreban za proizvodnju snažnih magneta – a oni su u zvučnicima i mikrofonu.“

To je samo jedan primer: u mobilnom telefonu ima na stotine takvih elemenata i hemijskih jedinjenja za čiju proizvodnju je bila potrebna ogromna energija – da bi sve to vrlo brzo završilo u đubretu jer se već na tržištu pojavio neki još noviji model. Neki takvi elementi su uočljivi čak i golim okom – recimo zlato na kontaktima SIM-kartice, bakar za spojeve, litijum za baterije, tantal za kondenzatore, indijum za ekran... To jesu neznante količine po jednom telefonu, ali bez njih novog modela nema.

Sirovina nema beskonačno mnogo

Sve to znači da ti metali moraju da se traže i eksploatišu u rudnicima po čitavom svetu. Jedva da se ijedan od njih javlja u prirodi u čistom obliku, što znači da je potrebno uložiti mnogo energije i truda da bi se zadovoljile potrebe proizvođača. Neki od tih sastojaka i ranije su bili retki, ali sada se zalihe već primiču kraju, tvrdi hemičar Džejms Klark sa britanskog univerziteta Jork. Srebro, magnezijum, cink, zlato, platina... Postoje procene da će već za 50 godina zalihe biti iscrpljene – odnosno da će biti još teže, skuplje i prljavije doći do onoga što je još ostalo u zemljinoj kori.

Zaštitnici životne sredine uporno ponavljaju da bi ljudi trebalo da nauče da svoje stare mobilne telefone vraćaju kako bi oni poslužili kao sirovina za nove. I britanski hemičar Klark misli da bi takva reciklaža bila „značajan doprinos u spasavanju sveta.“

Zaista: nemačko udruženje „Bitcom“ procenjuje da se prošle godine – negde zatureno po fijokama u Nemačkoj – nalazilo više od sto miliona starih mobilnih telefona. Uprkos dragocenih sastojaka, nakon dugo godina boravka u fijoci oni neretko na kraju završavaju u „običnom“ smeću. Zaštitnici životne sredine upozoravaju da bi takav elektronske otpad mogao da bude važan faktor u privredi budućnosti.

„Reciklaža je dobra, ali nas neće spasiti“

Profesor Kimerer baš i nije uveren da će da nas spasu stari mobilni telefoni i računari. „Reciklaža je dobra i važna, ali ta histerija oko reciklaže je čista besmislica“, kaže profesor hemije. Ti retki metali u elektronici su po pravilu povezani s drugim materijalima, a svi zajedno su pomešani sa mnogo plastike. Zato Kimerer konstatuje: „Nikad neće biti moguće da se svi ti sastojci izdvoje tako da opet budu čisti.“

Povrh toga, i proizvođači su svesni da ti retke metali postaju sve ređi – odnosno, sve skuplji, pa se svim silama trude da ih ugrađuju što manje. Drugim rečima, troši se sve više energije da bi se nešto stvorilo – i biće sve teže da se te sirovine ponovo izdvoje kako bi još jednom mogle da se iskoriste u proizvodnji.

Za nemačkog profesora hemije, rešenje je samo jedno – i on tu citira Alberta Ajnštajna koji je rekao da „intelektualci rešavaju probleme, a geniji ih izbegavaju“. A jedini način da se problem izbegne jeste – ne težiti za novim mobilnim telefonom ili proizvodom visoke tehnologije, ako to zaista nije neophodno.

Jedna holandska firma je baš na tom tragu krenula u poslovni projekt nazvan „Ferfon“ (Fairphone) – mobilni telefon koji bi, barem u teoriji, trebalo da korisniku potraje čitav život. Umesto da kupuju čitav novi aparat, u tom mobilnom telefonom svako može da promeni samo neke njegove ključne delove koji su u međuvremenu možda postali tehnološki zastareli.

Ipak, vođa projekta „Ferfon“ Bas van Abel nema iluzija da danas iko išta kupuje „za čitav život“. Njegove ambicije su skromnije: „Ako postignemo da ljudi zadrže mobilne telefone pet godina umesto samo dve, već i to će značiti da će biti mnogo manje telefona na tržištu. Već i to će biti ogroman napredak.“

Međutim, privredne grane koje se bave novim tehnologijama veoma često su važan faktor u nacionalnim privredama: ako kupci kupuju, onda i oni proizvode nove modele, više zarađuju i – privreda raste. Baš to je osnovni problem.

Paul Hodžis, predsednik konsultantske firme za hemijsku industriju „International eChem“ smatra da nam je jedini izlaz da prestanemo da težimo neprestanom ekonomskom rastu. „Moramo da pronađemo put u ekonomiju kakav je postojao pre šezdesetih godina prošlog veka“, rekao je Hodžis ovog aprila na Konferenciji o održivom razvoju koja je održana u Berlinu. I postavio pitanje: „Da li vam je zaista potreban novi mobilni telefon ili ga samo želite?“ Konačno, upravo ta iluzija da nam je nešto „potrebno“ je ono što je glavni pokretač našeg „društva proizvoda za jednokratnu upotrebu“.