Novinar među dilerima

„Kada je u Evropi i okolnim selima reč o uhapšenim novinarima, onda se mahom radi o Turskoj“, piše Frankfurter algemajne cajtung u svojoj rubrici posvećenoj medijima. „Ali i u drugim zemljama koje su kandidati za članstvo u EU, položaj novinara koji ne pišu i ne govore u prilog vlasti je jadan – i to ne samo finansijski. Jedan od primera je Crna Gora. Godinama u balkanskoj zemlji na Jadranu sa manje od 700.000 stanovnika dolazi do nerazjašnjenih slučajeva napada ili pretnji novinarima kritičnim prema vlasti. Ovog četvrtka počinje proces za koji aktivisti za zaštitu ljudskih prava i opozicija kažu da se, uprkos nekim nerazjašnjenim pitanjima, u suštini radi samo o tome da se ukloni jedan od vodećih istraživačkih novinara zemlje.“

U pitanju je Jovo Martinović (42) koji skoro dve decenije sarađuje sa uglednim stranim medijima i njihovim dopisnicima, najčešće tako što im obezbeđuje podatke, izvore, sagovornike. U oktobru prošle godine je Martinović uhapšen u sinhronizovanim racijama crnogorske i hrvatske policije kojima je cilj bilo razbijanje međunarodne narko-bande, dela grupe poznate kao Pink Panter. Martinović je optužen da pripada toj bandi. On sam nikada nije poricao da je imao kontakte sa mnogim članovima kriminalne grupe od kojih neki imaju debele kriminalne karijere – ali je uvek govorio da je sve bilo deo njegovog istraživačkog rada za međunarodne medije. Drugačije se do nekih informacija nije moglo.

Dopisnik Frankfurter algemajnea Mihael Martens je i sam radio sa Martinovićem: „Ko je sarađivao sa njim – kao što je radio autor ovih redova tokom 2002. i 2003. godine – zna da Martinović istražuje brižljivo i uvek sa kritičkim osvrtom na svoj rad. Nakon njegovog hapšenja, to su potvrdili mnogi reporteri koji ga znaju iz vremena saradnje, recimo iz Ekonomista, Njuzvika za Evropu, Dejli telegrafa i drugih kuća. U trenutku hapšenja, Martinović je radio za francusku novinsku agenciju Kapa na istraživanju o putu oružja preko Balkana do mesta terorističkih napada u zapadnoj Evropi. Rezultat tog rada, film Ruta kalašnjikova, prikazan je u januaru na francuskom Kanal plusu. Tada je Martinović već mesecima sedeo u zatvoru.“

Martinović sam tvrdi da je razlog za optužnicu protiv njega to što je više puta odbijao da sa crnogorskim službama podeli saznanja o balkanskom podzemlju do kojih je došao kao novinar. Štitio je izvore. O tome frankfurtski list piše: „Zaista može biti opasno za novinara u jednoj maloj zemlji ako u pojedinim krugovima na njega padne sumnja da sarađuje sa policijom.“ Prema optužnici, međutim, Martinović je tokom protekle godine počeo da svoja znanja o mafijaškom svetu koristi da i sam postane deo kriminalnih mreža. Novinarski rad mu je, tvrdi tužilaštvo, služio samo kao maska i opravdanje što se kreće u krugovima kriminalaca.

„Ukoliko se stvari za koje se tereti Martinović dokažu u fer i transparentnom procesu, onda optuženog zaista treba smestiti iza rešetaka jer bi to značilo da pripada međunarodnoj bandi švercera droge koja je delovala u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Holandiji. Ali dokazi su prilično tanki osim ako državno tužilaštvo u fioci nema znatno više materijala od onoga što je napisalo u tekstu optužnice. Jer optužba se u principu zasniva na tome da je novinar navodnom šefu bande Dušku Martinoviću (isto prezime je slučajnost) na telefonu instalirao aplikaciju Vajber koju crnogorska policija nije mogla da prisluškuje. Osim toga, tu su transkripti razgovora sa kriminalcima koje je Martinović vodio preko jednog od svoja tri telefona koji su zaplenjeni.

Telefoniranje sa kriminalcima spada u posao istraživačkih novinara. Da li međutim sadržaji razgovora dokazuju da se Martinović svesno priključio jednoj narko-bandi? Prema optužnici, u kojoj bi državno tužilaštvo trebalo da iznese najjače što ima, to se ne može tvrditi“, piše Martens. Međunarodne organizacije kritikuju što se „dokazi“ protiv Martinovića svode na iskaze dvojice drugih optuženih koji tvrde da je ovaj organizovao kupovinu dvadeset kilograma marihuane za potrebe bande. Oni su, kažu kritičari, pristali da optuže novinara u zamenu za manje kazne.

Frankfurter algemajne zaključuje: „Očigledno će biti potrebno dobro pratiti proces i to u jednoj državi u kojoj već četvrt veka moć direktno ili indirektno ima premijer Milo Đukanović, koji nastupa prozapadno, ali vlada čvrstom rukom.“

Saradnje sa Martinovićem se dobro seća i Bernhard Odenal, koji za švajcarski Tagesancajger piše: „Vreli dan u kafiću na crnogorskoj obali. Leto je 1999, NATO je upravo zaustavio srpske masakre na Kosovu. U kafiću sedi bivši pripadnik jedne paravojne jedinice i priča kako je sa drugovima palio albanska sela, proterivao žene i decu, masakrirao muškarce. Troje novinara slušaju: Amerikanac, Holanđanka i ja. To je prvi put da jedan od počinilaca govori o ratnim zločinima. Takav razgovor je mogao da organizuje samo jedan čovek: Jovo Martinović, tada mladić, ali već iskusni i veoma angažovani crnogorski novinar koji je za nas radio kao prevodilac.“

Odenal opisuje Martinovića kao čoveka koji je radio za renomirane medije te imao pristup „najvišim političkim krugovima i šefovima podzemlja (mada to dvoje u Crnoj Gori nije uvek lako odvojiti)“. Dalje se opisuje sadržaj optužnice i dodaje: „Mnogi od novinara sa kojima je Martinović sarađivao se sada zalažu za njega. Vide hapšenje kao osvetu za razotkrivanje kriminalnih radnji. Posebno je teško objasniti čemu toliko dug istražni pritvor. […] Pre nedelju dana je premijer Milo Đukanović ponovo dobio parlamentarne izbore, njegov klan vlada Crnom Gorom već četvrt veka. Evropska unija je sve samo ne zadovoljna demokratskim standardima u klijentelističkoj državi. Pre svega kritikuje manjak medijskih sloboda […]. Proces protiv Martinovića važi za test nezavisnosti pravosuđa jedne zemlje koja sebe drži zrelom za ulazak u NATO i uskoro u EU.“