Novinarstvo je u Srbiji nepoželjno
23. april 2019.
Protivnici vlade u Srbiji optužuju predsednika Aleksandra Vučića da ima enormnu moć nad medijima koje koristi kako bi ocrnio svoje protivnike. DW je o kontroli nad mejnstrim-medijima razgovarao sa nagrađenom novinarkom Anđelom Milivojević iz Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).
DW: Reporteri bez granica su nedavno okarakterisali Srbiju kao zemlju nebezbednu za novinare. Kakvo je Vaše viđenje medijske scene i slobode štampe u Srbiji?
Anđela Milivojević: Moje mišljenje jeste da su Reporteri bez granica ove godine zapravo na dobar način opisali Srbiju rečju „nebezbedna" za novinare. Ja bih dodala da ne samo što je nebezbedna, nego je novinarstvo u Srbiji - nepoželjno. Novinarstvo koje radi u javnom interesu, koje je neutralno i izveštava o temama bitnim za sve naše građane, praktično se na svakoj instanci vlasti, od lokalnog do republičkog nivoa konstrantno uništava i dovodi u pitanje. Tako da bih definitivno potvrdila ovo što su rekli Reporteri bez granica.
Kada kažem da je novinarstvo u Srbiji i nebezbedno i nepoželjno, tu postoje dva ključna problema: jedan je taj što su novinari često napadani - najekstremniji slučaj se desio kada je jednom lokalnom novinaru Beograda zapaljena kuća - a s druge strane, novinari su konstantno ignorisani i targetirani kao neprijatelji svaki put kada napišu nešto što nije pohvala vlasti. Iako i CINS i BIRN i Krik, mnoge druge naše kolege, zapravo pišu potpunu istinu, i pišu neutralno u smislu da nije bitno ko je na vlasti i nije važno kako se zove vladajuća stranka, i poenta je da mi pišemo o onome što treba da bude u interesu javnosti, i poenta je da svi mi kada izveštavamo – izveštavamo pre svega u javnom interesu.
Ali ono što se očigledno dešava jeste da se javni interes građana ne podudara sa političkim interesom vladajućih stranaka, zbog čega su pomenuti novinari konstantno tartegirani. Tako da bi definitivno potvrdila ovo što su rekli Reporteri bez granica.
Vlasti trenutno često govore o tome da su i problemi u društvu a i problemi šikaniranja novinara ranije bili daleko gori. Da li postoji neka razlika u tome kako su novinari tretirani pe nego što je Vučić stupio na čelo ove garniture ili je situacija zapravo nepromenjena u poslednjih 10, 15, 20, godina?
Ono što je zajednička stvar i za ovu vlast i za sve prethodne jeste da nikada nisu bile naklonjene istraživačkim novinarima i novinarima koji pišu o kriminalu i korupciji. I ja ne mogu da kažem da je ranije bilo apsolutno savršeno biti istraživački novinar a da je to sada nemoguće. Dakle, i ranije kada je CINS izveštavao o korupciji, kada je Demokratska stranka bila na vlasti, naši tekstovi su retko uspevali da dođu u mejnstrim-medije; ljudi iz tadašnje vlasti su retko želeli da razgovaraju sa nama, a često ste imali te neke ideje o tome da se mi takođe ignorišemo, da ne dobijamo priliku da objavimo naše tekstove itd. Tako da ono što je definitivno slično jeste da ni tada ni sada nije postojala naklonost prema ovim temama.
Ono što mi se čini, s obzirom da je CINS pisao i radio i pre nego što je SNS došla na vlast, jeste da je ova vlast mnogo agresivnija, i da ne preza od toga da vodi kampanje protiv novinara, naročito protiv naših urednika ili direktora, da se njihove slike objavljuju u tabloidima, da se oni označavaju kao nepoželjne osobe, kao osobe koje mrze na primer predsednika, iako niko od nas nikada nije imao taj sentiment niti ima potrebu time da se bavi: mi ne smemo nikoga da volimo niti mrzimo, već treba da pišemo o temama koje su bitne za građane. Tako da se meni čini da je sada mnogo teže, i da je sada atmosfera u društvu takva da smo mi novinari konstantno neka nepoželjna struja, nepoželjna tačka koja bi bilo najbolje da ne postoji. Tako mi izgleda...
Ali ne mogu da kažem da je ranije bilo savršeno, dakle, kontrola medija kroz oglašavanje je postojala i tokom Demokratske stranke, neodgovaranje na novinarska pitanja, neustupanje određenih podataka i informacija je postojalo i tada, ovo je sada samo sledeći nivo, pretpostavljam, potpunog urušavanja slobode medija i potpunog urušavanja prava da građani budu informisani.
Pomenuli Ste hajku na nezavisne novinare u provladinim medijima, često se govori o tome da zapravo vladajuća stranka i Vučić imaju veliku i skoro nepodnošljivu kontrolu na medijskoj sceni Srbije te da se mimo njih ništa ne može uraditi u ogromnoj većini medija. Kako ta kontrola funkcioniše u praksi? Nedavno se na internetu pojavilo pismo sa uputstvima o tome kako treba izveštavati o opoziciji i opozicionim skupovima; naravno, nije potvrđeno da je pismo autentično. Postavljani su i smenjivani urednici na lokalnim televizijama kao što je Radiotelevizija Vojvodine, a postoje i tabloidi koji se praktično ponašaju kao portparoli vlasti. Tu je i fenomen internet-botova i trolova...
Vlast to radi pre svega kroz činenicu da je javni servis prosto u vlasništvu države i da od nje zavisi i finansijski i na sve druge načine; da su dva velika nacionalna medija, odnosno, dnevne novine Politika i Večernje novosti i dan-danas pred istragom Tužilaštva za organizovani kriminal zbog netransparentnog vlasništva i načina na koji se dešavala prodaja. Ne znamo ko upravlja tim medijima, odnosno, znamo da je država jedini relevantni upravljač, i imamo činjenicu da su druge televizije sa nacionalnom frekvencijom potpuno stale na stranu vlasti tako što su ignorisale bilo koju informaciju o vlasti koja nije pozitivna. Tako da je to jedan način kontrole mejnstrim-medija: oni potpuno ignorišu realnost.
Mi u Srbiji imamo dve realnosti: jedna je ta koju dominantni mediji predstavljaju građanima, a druga ona prava realnost, o kojoj pišu neki portali, nekoliko nezavisnih štampanih i elektronskih medija, ali koja ne dopire do velike publike i građana. To ima za posledicu da su građani suštinski neinformisani, zbog čega nemamo slobodne izbore zbog neinformisanosti građanima koji ne mogu da donesu prave odluke. A s druge strane, ono što vlast radi nekolicini nas koji pokušavamo da izveštavamo ozbiljno jesu dve stvari. Jedna je: institucije su apsolutno zatvorene i odbijaju da dostavljaju podatke.
Na primer postoje na desetine žalbi povereniku za zaštitu podataka o ličnosti i pristup informacijama od javnog značaja, na čiju intervenciju institucije plaćaju i kazne, ali neće da dostave podatke. Sve se to završava na vladi koja bi trebalo da natera institucije da nam dostave podatke, ali ni jedan jedini zahtev koji je CINS poslao vladi nikada nije procesuiran. Nikada vlada nije naredila institucijama koje sakrivaju podatke da nam ih dostave.
To je zapravo način da se kontrolišu istraživački novinari pošto oni ne mogu da dođu do podataka ako žele da pokažu kako se korupcija dešava, gde je kriminal itd. Tako da je to jedan ogroman problem. Iako je Srbija pre nekoliko godina dobila pohvalu da ima najbolji zakon na svetu o pristupu informacijama od javnog značaja, u smislu kako je on koncipiran - on je zaista kvalitetno napravljen - i nama novinarima je godinama bio izvor podataka. Velike priče smo mi otkrili i pokazali zahvaljujući tom zakonu, ali iz godine u godinu institucije sve više odbijaju da daju podatke. Tako da je to jedan način kako oni nas uspevaju da sabotiraju u našem poslu.
Drugi način koji je dominantan jeste da - ignorišu razgovor sa nama. Dakle, CINS godinama nije dobio odgovor kada je tražio intervju sa Ministarstvom unutrašnjih poslova. To ministarstvo ne želi da priča sa nama, iako, na primer, Zakon o javnom informisanju kaže da mediji ne smeju da budu diskriminisani. To ministarstvo apsolutno diskriminiše nas i naše druge kolege - jer ne žele da pričaju sa nama. Tako je sa čitavim nizom drugih institucija i političara koji nikada ne žele da daju izjavu za tzv. nepoželjne medije, i onda prosto imate sitaciju u kojoj se novinari koji žele da rade svoj posao susreću sa ogromnim preprekama koje dolaze od same države. To su po meni ključni problemi kada je reč o radu novinara.
Da pređemo sada na ove druge, prorežimske medije. Zašto su ti mediji sada toliko naslonjeni na vlast? Pomenuli ste Politiku i Večernje novosti, kao i državno finansiranje RTS, ali šta motiviše te medije da se tako ponašaju?
Bitan momenat: ljudi koji danas vode „Informer", ranije su bili u „Presu" što su bile novine koje su podržavale DS. Pre toga su bili u „Kuriru". Dakle, to su ljudi koji rade u tabloidima i rade za vlast. Meni se čini da je apsolutno nebitno ko je na vlasti, ako oni mogu da budu glasilo... To je prosto samo formula, tabloidi su ovde uvek bili glasilo vlasti bez obzira ko je na njoj.
A s druge strane – šta je interes privatnih, televizija ili novina, da toliko podržavaju vlast? Evo primera „Pinka". „Pink" je od 90-ih do dana današnjeg uvek bio uz vlast, a jedan od razloga za to jeste da je televizija Pink bila jedna od najvećih poreskih dužnika pre nekoliko godina, mada joj poreska uprava nikada nije ušla u prostorije kao što je ulazila nezavisim medijima. TV Pink je za nekoliko godina dobila preko 10 miliona evra od državne agencije za izvoz, a ta agencija nikada nije objasnila zašto daje pare televiziji Pink... Tako da je, kako se meni čini, vrlo jasno zašto su ti privatni mediji na strani vlasti: dobijaju pare od njih.
Kakva su Vaša lična iskustva? Da li Ste se lično susreli sa opstrukcijom u izveštavanju o temama koje bi vlast više volela da sakrije?
Pre nekoliko godina se desilo da nam je jedan tekst izbrisan sa sajta. Neko je hakovao sajt. Posle toga se desilo da smo prijavili policiji da smo primetili da nas neki ljudi već nekoliko dana prate. To su neke situacije kroz koje smo prošli, hvala bogu, nije se desilo da smo fizički napadnuti, ali jesmo konstantno bili na meti tabloida, da nas targetiraju kao državne neprijatelje.
Nedavno se pojavio video u kojem se prozivaju CINS, BIRN i slični mediji. Nekoliko dana pre toga naša dopisnica, reporterka DW Sanja Kljajić je označena kao novinarka koja je osramotila Srbiju, koliko su česti takvi napadi, u javnosti i kakav efekat imaju na nezavisne novinare u Srbiji?
Ovaj poslednji video koji se pojavio pre nekoliko dana je sve nas jako uznemirio, jer je toliko jasno na crtano na čelu Slobodana Georgieva, urednika BIRN-a, da je on nepoželjan i da je on loš u očima vlasti - da je to po meni nedopustivo. Na stranu to i što se pojavio taj portal Istraga pre nekoliko meseci, koji samo objašnjava građanima kako smo svi mi koji radimo ozbiljno i profesionalno zaravo na neki način izdajnici. Dakle, ono što je njihov modus operandi jeste da nas napadaju lično. Izmišljaju priče o nama, a niko nikad nijednu jedinu reč iz nekog našeg istraživanja nije opovrgao. Nikad nijedan od njih nije izašao i rekao: ovo nije tačno. Čak i kada su nas tužili sudu, sudovi su odbijali te tužbe.
Tako da nas napadaju na nivou: da li si narkoman, da li mnogo izlaziš, da li su koleginice izdale srpski narod zbog toga što pišu o Albankama, dakle, uvek neki lični napadi. Ovaj poslednji je izazvao baš veliku reakciju, oni su stalno tu, dakle kada pogledate NUNS-ovu bazu napada na novinare tamo konstantno ima takvih napada. Kolegama iz KRIK-a se desilo da su objavljivani tekstovi o privatnom životu njihovih urednika, pokušaji da se delegitimiše njihovo pisanje koje nema nikakve veze sa njihovim privatnim životom. Tako da je ovo po meni nedopustivo zbog toga što se, koliko je meni do ovog trenutka poznato, niko iz vlasti nije ogradio od toga.
Da li postoje neka saznanja o tome ko je iza portala Istraga ili iza napada na novinare u medijima?
Ne znamo ko je iza portala Istraga. Oni imaju registrovan sajt, i ne znamo na osnovu čega su oni pokrenuli taj medij ni ko je tamo urednik. U videu koji je najavljivao njihovo pokretanje bili su muškarci sa kapuljačama na glavi koji trče kao navijačka grupa kroz Beograd i objavljuju kako će oni sada da „raskrinkaju" sve nas, tako da ja zaista ne znam ko su ti ljudi, ali u svetu medija u kojem bi to trebalo da bude transparentno – i impresum i vlasništvo – oni su potpuna enigma. Ono što pišu je napravljeno tako da napada nezavisne novinare, članove različitih nevladinih organizacija i ljude koji slobodno misle. To je jedina njihova uređivačka politika – druga ne postoji.
A što se tiče videa, tužilac za visokotehnološki kriminal je rekao da će se proveriti ko stoji iza tog videa koji se pojavio na društvenoj mreži Tviter. Tamo ga je postavilo neko privatno lice, tako da mislim da tužilaštvo ima mogućnost da proveri ko stoji iza toga, i samo je jako bitno da se pošalje jasna poruka da takve stvari ne smeju da se dešavaju i da Ministarstvo kulture i informisanja koje često ne reaguje ovog puta mora da reaguje i da kaže: ovakvo tretiranje novinara je nedopustivo zbog toga što oni ne smeju da budu označeni kao izdajnici samo zbog toga što rade svoj posao. Možemo da pričamo o kvalitetu našeg istraživanja, i da li su podaci tačni, ako nisu tačni, oni imaju mogućnost da nas tuže, ali ovako lični napadi su prosto očigledna kampanja.
Često vas prozivaju da ste izdajnici upravo zbog donacija koje primate iz inostranstva, i sasvim je sigurno da je nezavisno novinarstvo u Srbiji u dobroj meri upućeno na pomoć koja dolazi spolja. U isto vreme, vlade zapadnoevropskih zemalja su dosta uzdržane kada je reč o kritikovanju aktuelne vlasti i slobode odnosno neslobode medija i raznih drugih problema koji postoje u Srbiji. Iz Vaše perspektive, na koji način bi zapadni političari trebalo da reaguju da bi podržali nezavisne medije?
Zapadni političari bi mogli da pogledaju i realnost u Srbiji - a ne samo poglavlja u procesu pristupanja Evropskoj uniji u kojima se zakoni formalno donose, a u praksi ne primenjuju. Meni se čini da je taj proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji ključan, da može da svima nama mnogo doprinese i pomogne da ova zemlja postane demokratičnija i slobodnija za svoje građane pa i novinare, ali to se neće desiti ako samo birokratski gledamo da li je poglavlje otvoreno ili zatvoreno, da li je formalno usvojen ili nije akcioni plan, i da li je formalno promenjen zakon ili ne. Jer, kao što sam rekla, u praksi zakoni u Srbiji ne važe, i ne važe za sve. U praksi postoje poželjni i nepoželjni, u praksi ne možemo da žmurimo na činjenicu da su novinari konstantno pod cenzurom. Pre nekoliko godina se desilo da je jedan visoki evropski funkcioner rekao da njemu trebaju dokazi da su novinari pod cenzurom...
Od tada do danas je objavljeno toliko tekstova koji pokazuju na koji način su cenzurisani novinari da ne znam šta treba još da se objavi da bi izveštaji Evropske komisije o napretku Srbije postali malo detaljniji, i da se ne bi svake godine ponavljala jedna te ista rečenica – da je Komisija „zabrinuta za slobodu medija". Ta rečenica nama ništa ne znači, mi želimo podršku koja treba da bude jasna, dakle, da ne mogu naši političari i da ne može vlast da se ponaša prema medijima na način na koji se ponaša, i meni se sve vreme čini da se svi ti ustupci rade pre svega zbog toga što je sada prvo, jedino i najvažnije pitanje za EU pitanje rešenja statusa Kosova, koje jeste apsolutno bitno i treba da se rešava. Ali naši životi ne mogu da stanu u međuvremenu.
Dakle - ostali problemi su zapostavljeni. Meni se čini da zapadne zemlje, koliko god da jako pomažu nezavisno novinarstvo kroz donacije i projekte koje mi možemo da sprovedemo, na političkom nivou mislim da to nema smisla ako nas građani ne mogu da čuju. A ne mogu da nas čuju zbog toga što su mejnstrim-mediji kontrolisani.
Tako da se vrtimo u krug koji će jednog dana nestati. I bilo bi dobro da imamo slobodu i da se napravi sistem u kome mediji mogu slobodno da izveštavaju, u kojem postoji slobodan protok informacija, i onda prosto neće biti problema, onda će građani imati apsolutnu mogućnost da čuju sve i da donose svoje odluke potpuno informisano. Do tada će situacija biti vrlo problematična i ovo što su ocenili reporteri bez granica meni se čini da samo ide ka gorem i da ćemo sledeće godine imati još goru situaciju ukoliko neko ne dođe i ne kaže: ovako dalje ne može.