Obama – miljenik većine nemačkih medija

Mitelbajeriše cajtung (Regensburg) smatra da „Sa svakim novim danom kojim se približava Trampovo stupanje na dužnost, prvi crnac u Beloj kući izgleda sve bolje. Amerikanci su u sumrak njegovog mandata ponovo otkrili onog političara koji je svojim Yes, we can! pre osam godina očarao naciju. Više od 50 odsto građana ga je tada podržavalo. Da su Amerikanci mogli da još jednom glasaju za njega, garantovano bi ga i po treći put izabrali za predsednika. Kontrast u odnosu na vašarskog prodavca Trampa ne može biti veći.“

Badišes tagblat (Baden-Baden) se pribojava da bi Tramp „mogao da dokine neke tekovine (Baraka Obame) kao što su Sporazum o klimi iz Pariza, sporazum sa Iranom o korišćenju nuklearne energije, ili zdravstveno osiguranje Obamaker. Obama je doprineo smanjivanju stope nezaposlenih u SAD, zbližavanju njegove zemlje sa Kubom i okončanju ratova u Iraku i Avganistanu. A minus je pad uticaja SAD u svetu. To je, međutim, konsekventno i uklapa se u Obamin stav da neće počinjati nove ratove. Najveća rana koju nije uspeo da izleči jesu rasni nemiri. U tom pogledu je bio neuspešan, što i sam priznaje. Ali, on svoje sunarodnike ipak podseća na snagu Amerike: demokratija i pomirenje interesa – što je istovremeno i jasna opomena njegovom nasledniku Donaldu Trampu, koji hoće ponovo da podeli društvo.“

Veclarer noje cajtung (Veclar) se pozabavio i vestima da ruska tajna služba ima informacije o Donaldu Trampu kojima bi Moskva mogla da ga ucenjuje. „To baca svetlost na agresivni rad tajnih službi Moskve. Pre nekoliko godina, u Hesenu je otkriven jedan par koji je radio za rusku tajnu službu. Operisao je metodama Hladnog rata, sa kratkotalasnim predajnikom i „mrtvim“ poštanskim sandučetom – ali i sa vrlo skromnim uspehom u očima svog nalogodavca. No, sada tajne službe u Rusiji pokušavaju da utiču na izbore na Zapadu. Mogućnost da bi jedan predsednik SAD poput marionete u rukama bivšeg KGB-ovca Vladimira Putina mogao da bude ucenjen, morala bi da izazove intenzivnu diskusiju.“

Der noje tag (Vajden) primećuje da su „očekivanja od političara groteskno velika – ako se mere prema stvarnom manevarskom prostoru u demokratijama i prozaičnoj konstataciji da oni nisu nadljudi. Posebno ne u Americi, gde predsednik istovremeno treba da bude zamena za kralja i narodni heroj... Očekivanja da će Obama ujediniti belu i šarenu, bogobojažljivu i liberalnu, svetski otvorenu i protekcionističku, Ameriku, bilo je osuđeno na neuspeh. Kapitalizam tipa Volstrit podstiče egoizam i partikularne interese – milijarder u Ovalnoj sobi će samo da produbi jaz.“

Ninrberger cajtung (Nirnberg) konstatuje: „Sve i ako bilans Demokrate nije besprekoran, već sada se vidi koliko će on mnogima bolno nedostajati. To što posle čoveka sa harizmom, čoveka koji zrači, sada dolazi baš jedan autoritaran, koleričan egocentrik, za Obamu je gorko razočaranje. Ali, Obami u prilog govori to što on jeste zabrinut za svoje političko nasleđe, ali još više za demokratiju u svojoj zemlji. Zato je Obamin oproštajni govor bio vatreni pledoaje za liberalnu Ameriku otvorenu prema svetu.“

Landescajtung (Lineburg) spada u retke novine koje primećuju da „još nije sigurno da li su pozdravi iz Moskve lažne vesti ili publicistička bomba“.

A levičarski Junge Velt (Berlin) piše da je Obamin bilans „posle osam godina u Beloj kući – katastrofalan: izuzev rudimentarnog javnog zdravstvenog osiguranja, nije ispunjena nijedna od nada u pravednije društvo: Obama će u mnogo većoj meri ući u istoriju kao predsednik čiji je prepad na Libiju i čiji je rat dronovima doneo smrt i uništenje. No, uz sve kritike na račun ubilačke politike Obamine administracije, ne može se zaobići ni podsećanje na činjenicu da nijedan američki predsednik nema mnogo uticaja – u odnosu na klasu milijardera koja je čvrsto u sedlu i na vojno-industrijski kompleks nepojmljivih razmera, onaj ko se naziva najmoćnijim čovekom na svetu samo je tigar od papira.“