„Obećano je mnogo integracije, a to nije ispunjeno“
13. avgust 2019.
Za jednog Nemca teška tema u razgovoru sa Rene Haferkamp u njenoj kući u Briselu čini se najmanje prisutnom: Haferkampova je, naime, uspela da se spasi od nacista samo zahvaljujući mudrim predviđanjima njenog oca, preduzetnika iz Kelna.
Roditelji su se preselili u Holandiju ubrzo nakon što je Rajhstag predao vlast Adolfu Hitleru. Kada je potom nemački Vermaht napao Holandiju, otac je sa porodicom pobegao u susednu Belgiju. Nezavisna Švajcarska uskratila im je ulazak u zemlju. Tako su se godinama skrivali u belgijskom glavnom gradu Briselu – i preživeli nacistički progon Jevreja u Drugom svetskom ratu.
Na sreću po evropsko ujedinjenje. Jer izbeglička priča njene porodice dovela je do toga da Rene Haferkamp, osim nemačkog, tečno govori i holandski i francuski jezik. Engleski je studirala. Na kraju studija slučajno je upala u oči Pol-Anriju Spaku, koji je tokom rata bio belgijski premijer u egzilu.
„Bili smo zajedno na brodu“, kaže nam Rene Haferkamp dok s njom razgovaramo u njenoj dnevnoj sobi. „On je bio Evropljanin. I kao neko ko je čitav rat proveo u Engleskoj, takođe je veoma dobro razumeo i Engleze. Pa ipak, umeo je da govori samo jedan jezik – francuski. Nije znao ni reč flamanskog, ni reč engleskog, čak ni nakon pet godina života u Engleskoj.“
Evropsko ujedinjenje nakon Drugog svetskog rata bilo je dakle pitanje mentaliteta i politički projekat – a ne pitanje jezika.
To je tako ostalo do devedesetih, kaže prevoditeljka. Helmut Kol, Margaret Tačer – svima njima je bila potrebna pomoć. Zbog toga je Rene Haferkamp bila tako važna. Ona se, kaže, brinula za to da se šefovi država i vlada razumeju. Jer tumačiti, kako kaže, ne znači samo prevoditi, već razumeti šta druga osoba misli.
Opcija za Zapad
Belgijanac i Evropljanin Spak je najpre za UN-program za pomoć deci UNICEF skupljao donacije kako bi pomogao gladnoj deci Evrope. A onda je postao režiser evropskog ujedinjenja. Najpre kao prvi predsednik skupštine Zajednice za ugalj i čelik, prethodnice Evropske ekonomske zajednice. Na kraju je on bio taj ko je u znatnoj meri ispregovarao Rimske ugovore – dokument kojim su postavljeni temelji današnje Evropske unije.
Tada su evropski partneri utrli put Zapadnoj Nemačkoj natrag u zajednicu civilizovanih država. Prvi kancelar Zapadne Nemačke Konrad Adenauer bio je jasno opredeljen za zapadne integracije. Partneri Zapadne Nemačke potisnuli su to što su preko puta njih sedeli i neki od bivših pristalica nacističke diktature. „Naravno da su svi Nemci imali neku prošlost“, kaže Haferkampova. Pa i prvi predsednik Briselske komisije, Nemac Valter Halštajn.
„Sve više i više slušam da on zaista nije bio tako čist kao što smo mi mislili. On je bio tražen, njega su hteli, deset godina je bio tu. Ali nikada se nije mislilo da on ima neke veze s nacistima. Sada izlazi na videlo da on nije bio sasvim nevin“, kaže Rene Haferkamp.
Poverenje unapred dato Zapadnim Nemcima i njihovom kancelaru Konradu Adenaueru bilo je veliko. Ali pre svega je tu bila nada da će rat i ubistva Nemaca ostaviti iza sebe. Haferkampova kaže da je njena majka tražila od nje da radi na evropskom ujedinjenju: „Kao odgovor na oba svetska rata“.
U Prvom svetskom ratu njen otac se borio na strani Nemaca i bio je, kao i brojni drugi nemački Jevreji, nosilac gvozdenog krsta. Borio se u Belgiji, kaže Haferkampova. To da se porodica kasnije od nacista krila u belgijskom glavnom gradu Briselu, dodatno je obeležje u toj tako evropskoj biografiji Rene Haferkamp.
Prva žena od karijere u Briselu
Nakon osnivanja EU napravila je veliku karijeru: u Briselskoj komisiji bila je prva žena na čelu jedne generalne direkcije – direkcije prevodilaca. Njeno današnje prezime nosi iz braka s drugim suprugom, dugogodišnjim komesarom EU Vilhelmom Haferkampom. Tog nemačkog sindikalca u Brisel je početkom sedamdesetih godina poslao tadašnji nemački kancelar Vili Brant (SPD), a kasnije je to potvrdio i kancelar Helmut Kol (CDU).
Za to što Evropu sada mnogi ponovo stavljaju pod znak pitanja i to što desničarski populisti žele da proces integracija EU okrenu unatrag, Rene Haferkamp, poslednji svedok osnivanja evropske zajednice ima iznenađujuće objašnjenje: „Obećano je mnogo integracije, a to nije ispunjeno“, kaže ona.
„Mi nismo uspeli upravo u onome što smo nameravali da učinimo – da stvorimo političku uniju Evrope sa zajedničkom evropskom spoljnom politikom, sigurnim spoljnim granicama i balansom između Istoka i Zapada, Severa i Juga“, smatra Haferkampova. Sporazum o nuklearnom naoružanju je, kaže, jedini primer u kojem je 28 članica EU pronašlo zajedničku liniju – u početku.
Ipak, sporazum je bio loš, kaže ona, i SAD su ga zbog toga napustile. Obrnuto gledano to znači: ako Evropljani žele da se potvrde, onda moraju da ispune svoja obećanja, kaže ona. U suprotnom – Evropa će ostati na onome što je do sada dostigla: zona slobodne trgovine. „Zar je to tako loše?“ To pitanje 90-godišnja Evropljanka postavlja često i kao svesnu provokaciju. A to bi trebalo da znači: onaj ko želi Evropu, mora za to da pridobije ljude. A onda to i da sprovede.