Četrnaestog decembra1995 – bio je to četvrtak – u Parizu je potpisan „Dejtonski sporazum“ koji je okončao krvavi rat u Bosni i Hercegovini. U isto vreme, u uredništvo TV-stanice Mirovnih snaga UN u Zagrebu u kojem sam u to vreme radio, ušao je jedan oficir američke vojske. Hteo je da se raspita za jedno mesto u BiH gde je trebalo da bude prekomandovan u okviru mirovne misije NATO. Mirovna misija UN je od 1992. pokušavala da postigne mir u BiH – misija NATO je taj mir sklopljen u Parizu trebalo da održava.
Američki oficir najozbiljnije nas je upitao: „Čuo sam da u BiH žive ponosni muslimani, ponosni Hrvati i ponosni Srbi. Ali ko su onda ti ’Bosanci’?“ Moje kolege sa UNTV i ja, koji smo u tom trenutku već nekoliko godina izveštavali o ratu u BiH, prasnuli smo u smeh kad smo čuli to naivno pitanje. Bosna je već godinama bila tema u evropskim medijima.
-pročitajte još: Kritikom Dejtona se prekrivaju dublji problemi
Ali kasnije mi je postalo jasno da je taj američki oficir tim pitanjem možda nesvesno pogodio samu suštinu problema: previše građanki i građana ne samo što nisu ponosni građani BiH, oni i ne žele da budu Bosanci. I to ima svoje razloge.
Zaostavština rata
Reč „Bosna“ do danas podseća na period od aprila 1992. do decembra 1995. tokom kojeg su se u toj balkanskoj državi oružane snage tri najveće etničko-verske grupe, muslimanskih Bošnjaka, katoličkih Hrvata i pravoslavnih Srba, žestoko borile jedna protiv druge. Život je izgubilo 100.000 ljudi, a milioni su proterani iz svojih domova.
Mirovnim sporazumom iz Dejtona i pripadajućim Ustavom, Bosna i Hercegovina je doduše održana kao država, ali kao komplikovana konstrukcija sastavljena od etničkih „entiteta“, na ćelu kojih su nacionalistički političari koji su i vodili rat.
Jadni uslovi
Tu bi trebalo dodati i činjenicu da Dejtonski ustav u mnogim slučajevima zahteva jednoglasne odluke, tako da politika u BiH funkcioniše u interesu građana jedino kada političari pokažu izvestan nivo spremnosti na kompromis. A baš to je veoma retko slučaj, jer su se nacionalisti na vlasti dobro snašli u postojećem sistemu.
Pritom se uslovi u BiH ne mogu nikako drugačije opisati osim kao jadni. Zemlja je manje-više u potpunosti deindustrijalizovna, zvanična stopa nezaposlenosti kreće se oko 25 odsto, a kod mlađih od 25 godina čak 60 odsto. Životni standard iznosi oko jedne trećine proseka EU. Svakodnevica je obeležena siromaštvom, korupcijom i zagađenjem životne sredine.
Glasanje odlaskom
S obzirom na to da se svih ovih godina, uprkos svim izborima, nije promenilo ništa, svake godine iz te zemlje se iseli na desetine hiljada, pre svega mladih i dobro obrazovanih ljudi. To je loše za zemlju, ali dobro za nacionaliste koji se s pravom pribojavaju da bi bes tih mladih u jednom trenutku mogao da eksplodira.
Iseljavanje stabilizuje moć nacionalista. Oni i dalje kontrolišu ono malo radnih mesta u zemlji koja dele svojim sledbenicima. Osim toga, iseljavanje mladih ubrzava starenje društva. A sve po načelu: poslednji neka ugasi svetlo.
Demokratiji je potrebno blagostanje
Istorija svih uspešnih demokratija pokazuje: slobodna društva funkcionišu samo tamo gde vlada kakvo-takvo blagostanje. Pritom je već godinama jasno šta bi politika u Bosni i Hercegovini trebalo da uradi: da stvori uslove za investicije i sprovede ponovnu industrijalizaciju zemlje kako bi se podigao standard.
Ali više je nego jasno zašto to nacionalisti ne rade: to bi značilo kraj njihove vladavine. Stranke koje se ne baziraju na nacionalističkim idejama nisu u prilici da stvore uslove za blagostanje jer nikada nisu dovoljno dugo na vlasti. Proces promena zato ne može da krene iz same Bosne i Hercegovine. On mora, slično kao i Dejtonski mir iz 1995, da bude iniciran spolja.
Šansa zvana Bajden
Vodeća snaga u mirovnim pregovorima 1995. bili su Amerikanci. Nakon što su evropske zemlje godinama bezuspešno pokušavale da okončaju rat u Bosni i Hercegovini, tadašnji predsednik Bil Klinton je sukobljene strane u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Peterson pored Dejtona u američkoj saveznoj državi Ohajo, mešavinom ultimatuma i obećanja doveo do sporazuma.
Ali od tada je uloga Evrope u BiH postajala sve važnija. Tamo je sada, umesto mirovne misije NATO stacionirana misija EU. To ima smisla. Na kraju krajeva, BiH i jeste na Starom kontinentu. Dolaskom Džoa Bajdena na vlast, EU je u balkanskoj politici dobila pouzdanog američkog partnera. Ovo je pravi trenutak za EU da aktivnije shvati svoju odgovornost u Bosni i Hercegovini.
Protivnici BiH i Evrope
Ali trenutna situacija u Evropskoj uniji pokazuje da postoje teškoće u donošenju odluka. To je vidljivo i iz svađe oko budžeta koja pokazuje svu beskompromisnost nekih aktera. To ne utiče samo na politiku prema Balkanu, već ukazuje i na potrebu da se odustane od principa donošenje jednoglasnih odluka. Evropskoj unija je potrebno više demokratije, isto kao i Bosni i Hercegovini.
Multinacionalna Evropa i multikonfesionalna Bosna i Hercegovina ne samo da se suočavaju sa sličnim poteškoćama, već i sa istim protivnicima: autokratskim državama poput Rusije ili Turske, totalitarnom Kinom, fundamentalističkom Saudijskom Arabijom, sa desnim i raznim drugim populistima, ali i sa jerskim fanaticima. Svi oni odbacuju jednu jedinstvenu demokratsku EU, kao i ujedinjenu i demokratsku BiH.
Malo verovatno, ali ne i nemoguće
Nakon mnogih godina „evropske kontrole“, Bosna i Hercegovina bi napokon trebalo i zvanično da postane protektorat EU – na ograničeno vreme i sa jasno definisanim ciljem: da ta mala balkanska zemlja postane spremna za članstvo u EU, a da njeni žitelji napokon dobiju razlog da žele da da budu građani Bosne i Hercegovine.
Istina, takav razvoj događaja, s obzirom na uslove koji tamo vladaju i aktuelne probleme s kojima se suočava Evropska unija, deluje kao malo verovatan. Ali nije nemoguć. U svakom slučaju bi i za BiH i za EU bio bolji od trenutne agonije.
Nemački književnik Kurt Tuholsku 1932. je napisao: „Jedan Jevrejin je svojevremeno rekao: ’Ponosan sam što sam Jevrejin. Ali i ako nisam ponosan, opet sam Jebrejin. Zato je najbolje da odmah od početka budem ponosan!’“. Takav stav bi dobrodošao mnogim građanima Bosne i Hercegovine. Ali i ostalim Evropljanima.
Ridiger Rosig je urednik u DW, 1995. i ’96. radio je kao reporter na UNTV. Njegov dokumentarni film „Bosna i Kosovo – zaboravljeni evropski protektorati“ je 2017. prikazivan na javnim servisima ZDF i Arte.