Odluka o suđenju za zločin u Kravici
27. decembar 2016.Posle pada Srebrenice, u julu 1995. godine, nekoliko hiljada Bošnjaka krenulo je ka Tuzli, ali se deo njih, pošto su bili opkoljeni, kod sela Sandići predao snagama Republike Srpske (RS). Prema iskazima svedoka pred Haškim tribunalom, Bošnjacima se tada obratio i Ratko Mladić i obećao im da će biti razmenjeni i vraćeni na teritoriju pod kontrolom vojske BiH. Oni su, medjutim, sprovedeni u mesto Kravica i zatvoreni u skladište poljoprivredne zadruge. Svedoci su rekli da je sa vrata skladišta na njih otvorena vatra, koja je trajala punih sat vremena i da su pripadnici srpskih snaga kroz prozor na njih bacali ručne bombe. Tada je ubijeno više od 1.000 ljudi, a njihovi posmrtni ostaci pronađeni su u masovnim grobnicama na teritoriji BiH.
Konačno otklonjene prepreke za početak sudjenja
Za ta ubistva optužena su osmorica bivših pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova RS. Svi oni su rođeni na teritoriji BiH, ali su državljani Srbije i brane se sa slobode. Nedeljku Milidragoviću i Aleksi Golijaninu se za isti zločin sudi i u BiH, ali - za krivično delo genocid.
Sudjenje za ubistva u mestu Kravica pred Višim sudom u Beogradu trebalo je da počne 12. decembra, ali je odloženo za februar sledeće godine, jer odbrani i optuženima nisu dostavljeni podaci o zaštićenim svedocima. Portparolka suda, Bojana Stanković potvrdila je za DW da će sudsko veće u sredu, 28. decembra braniocima i optuženima saopštiti tražene podatke. „Sada su otklonjene sve prepreke za početak suđenja", navela je ona.
Nespremnost srpskog pravosudja?
O tome zašto se toliko čekalo na početak procesa za zločin koji se dogodio pre više od 20 godina, za DW govori pravna analitičarka Fonda za humanitarno pravo, Ivana Žanić. „Optužnica je nekoliko puta vraćena tužilaštvu na ispravke i dopune, tako da se ustvari radi o tome da ona nije dobro pripremljena. Činjenica da se na početak sudjenja čekalo dugi niz godina, i ovo odlaganje na samom početku ustvari pokazuje nespremnost srpskog pravosudja da se uopšte nosi sa procesuiranjem ovog zločina".
I u Višem sudu navode da je optužnica bila nekompletna. „Optužnica Tužilaštva za ratne zločine je primljena u sud 10. septembra 2015. godine, nakon čega je krivično vanraspravno veće Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, istu više puta vraćalo javnom tužiocu da ispravi nedostatke", navela je u pisanoj izjavi za DW Bojana Stanković i dodala da je ispravljena optužnica potvrdjena 4. aprila 2016. godine.
Zato se stiče utisak da se u formalnom smislu poštuju sve procedure za početak sudjenja za jedan ratni zločin. Ipak, posle toliko čekanja, odlaganje početka procesa ponovo izaziva nepoverenje kod porodica žrtava. „Zločinci koji su ubili 1.300 ljudi su na slobodi. Žive normalno, dolaze ovde kao da su svedoci, a ne optuženi. Suđenje može trajati boga pitaj koliko", rekla je Munira Subašić, predsednica udruženja Majke Srebrenice, prenosi Radio Slobodna Evropa.
Za Ivanu Žanić, takva reakcija je opravdana i razumljiva. „Svakako da ovakvo postupanje pravosuđa u Srbiji jeste način da se porodice i udruženja žrtava dovode do toga da nemaju poverenja u srpsko pravosuđe, jer su oni iscrpljeni i revoltirani stavom Srbije, koja ni posle 20 godina od srebreničkog genocida ne priznaje da je to bio genocid, iako postoji nekoliko presuda Haškog tribunala, kojima su utvrđene činjenice. Apsolutno nam je jasan stav žrtava i zbog čega su oni revoltirani i smatraju da Srbija neće procesuirati sve one koji su bili počinioci i inspiratori srebreničkog genocida", rekla je ona u izjavi za DW.
U prilog takvom stavu može da ide i činjenica da je vlada Srbije nedavno usvojila izmene i dopune krivičnog zakona, po kojima će kazna za negiranje genocida biti zatvor do pet godina - ali samo za genocid koji je prethodno utvrđen presudom sudova u Srbiji i Međunarodnog krivičnog suda. On je do sada doneo samo jednu takvu presudu i to – za genocid u Kongu. Osim toga, prema podacima Fonda za humanitarno pravo, u Srbiji samo 10 posto ljudi veruje da je u Srebrenici počinjen genocoid.
Šljivovica i Mitrovo Polje - za sad bez procesa
Iako kasno, proces za zločin u mestu Kravica će gotovo izvesno početi u februaru 2017. godine. Od suđenja za zločin koji se 1995. godine dogodio u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje u Srbiji za sada nema ništa. Fond za humanitarno pravo nedavno je predstavio dosije o tom zločinu, i to nakon što je 2011. godine Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu podnelo krivičnu prijavu protiv odgovornih. Pošto je Tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu, odbačena je i ustavna žalba, a onda je Evropski sud iz proceduralnih razloga odbacio predstavku Fonda za humanitarno pravo.
„Ta odluka Evropskog suda je i nas zatekla i duboko uznemirila, jer nismo verovali da će on amnestirati Tužilaštvo za ratne zločine za njihovu pasivnu ulogu u istrazi ovih zločina. Evropski sud je u svojoj odluci naveo da su same žrtve, odnosno bivši logoraši morali znati da Tužilaštvo za ratne zločine neće procesuirati zločine koji su se desili u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje, jer u prethodnim svojim predmetima koji se tiču dešavanja u BiH, taj sukob nisu okarakterisali kao međunarodni, već kao unutrašnji", navela je za DW Ivana Žanić.
Tortura, batinanje i izgladnjivanje
U dosijeu Šljivovica i Mitrovo Polje navodi se da je posle pada Žepe od 31. jula do 10. avgusta 1995. godine u Srbiju prešlo oko 800 Bošnjaka. Uglavnom su bili pripadnici Armije BiH, ali je među njima bilo i civila, i više desetina maloletnih dečaka. „Gotovo odmah nakon prelaska, muškarce su zarobili graničari Vojske Jugoslavije i Posebne jedinice policije. Od tog trenutka, zarobljeni Žepljani bili su izloženi višemesečnoj torturi, batinanju, izgladnjivanju i drugom zlostavljanju, pre svega od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije", navedeno je u dosijeu Fonda za humanitarno pravo.
Po četiri zarobljenika, piše u dosijeu, dobijala su jednu konzervu sardine i po parče hleba. „Često se dešavalo da zarobljenici od gladi padaju u nesvest", navodi Fond.
Prema podacima Fonda, kada su zarobljenici došli u logor Šljivovica, dočekao ih je špalir policajaca, koji su ih udarali palicama, motkama, rukama i nogama. „Nakon toga su ih policajci polili hladnom vodom u dvorištu, a zatim ih odveli u barake. Stražari su im zatim naredili da kleče. „ (...) „Najveća grupa zarobljenika bila je smeštena u trpezariji jedne od baraka. Na tom prostoru, koji nije imao krevete, bilo je smešteno preko 100 ljudi. Zarobljenici su mesecima spavali na podu, zbijeni jedni uz druge", piše Fond za humanitarno pravo.
Koliko predstavljanje ovakvih dosijea čini da se javnost u Srbiji podseti, ili tek sazna šta se dešavalo u ratovima devedesetih godina, i ima li nade da proces za ovaj zločin ipak bude pokrenut, Ivana Žanić kaže: „Mi duboko verujemo da će ovaj dosije uticati na odluku Tužilaštva da pokrene istragu i podigne optužnicu, i da će se javnost, nakon što je upoznata sa dešavanjima u ovom logoru suočiti sa činjenicom da Srbija jeste učestovala u ratovima devedestih i da postoji njena odgovornost za zločine koji su tada činjeni".