Odnose Srbije i Bugarske kvare predrasude

Tokom proteklih dvadesetak godina razvijeni su prilično bliski odnosi i potpisan je veliki broj bilateralnih sporazuma između Srbije i Bugarske, Međutim, čini se da sa srpske strane postoji izvesna nezainteresovanost da se ti odnosi dodatno prodube, a da sa bugarske strane postoji mnogo veća prijemčivost za proizvode srpske kulture i uopšte za sve ono što bi Srbija mogla da ponudi. O odnosima Srbije i Bugarske za Dojče vele govori istraživač ISAC fonda Igor Novaković.

Dojče vele: Šta je razlog za taj, ako tako možemo da ga nazovemo, nedostatak entuzijazma srpske strane za unapređenje odnosa?

Igor Novaković: Mislim da je to neki ostatak pristupa koji datira još iz vremena Hladnog rata, odnosno kada je Bugarska bila mnogo slabija i manje ekonomski razvijena od nas. Tada je razvijen jedan specifičan pogled na svet. Na neki način se može reći da u odnosima sa Bugarskom još uvek dominiraju neka predubeđenja i stereotipi iz tog vremena. Da se razumemo, ti odnosi uopšte nisu loši, daleko od toga, ali s obzirom na centralnu poziciju Srbije na Balkanu, činjenica je da Srbija nema generalno odnose sa susedima kakvi bi oni mogli da budu u svim sferama.

Šta je ono što opterećuje odnose Srbije i Bugarske u ovom trenutku?

Trenutno nema otvorenih pitanja. Ali, ono što bi moglo predstavljati problem u budućnosti jeste pitanje položaja bugarske nacionalne manjine u Srbiji. Ona je uglavnom skoncentrisana u dve opštine – Dimitrovgrad i Bosilegrad. Postavlja se pitanje poštovanja njihovih prava, na osnovu zakona koje je Srbija donela, a to su Zakon o nacionalnim manjinama i Zakon o savetima nacionalnih manjina, ali i sam Ustav Srbije, koji ima značajan deo koji se tiče prava pripadnika nacionalnih manjina. Dakle, primena tih propisa je ono na šta se ponekad bugarski zvaničnici žale, a par puta je rečeno da će to biti uslov za pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Primedbe se uglavnom odnose na pravo da koriste udžbenike na maternjem jeziku, školovanje na maternjem jeziku, upotrebu ličnih dokumenata.

Međutim, moram da naglasim da su formalna prava nacionalnih manjina ispoštovana, i to čak možda u većoj meri nego što su to evropski standardi, i da je ovde u konkretnom slučaju bugarske manjine reč o manjim problemima. Potrebno je jednostavno da se i lokalna administracija obuči u te dve opštine u vezi sa izdavanjem dokumenata. U slučaju udžbenika problem je složeniji. Srpska strana ne može da pristane da se ti udžbenici jednostavno uvezu iz Bugarske, jer su nesaglasni sa domaćim programima, sadržaj im je drugačiji, postoji drugačiji pristup pojedinim istorijskim pitanjima, i to bi trebalo da se reši. Moram, ipak da kažem nakon boravka u pomenute dve opštine i boravka u Sofiji tokom rada na istraživanju, da je osnovni problem ljudi koji žive u tim opštinama ekonomske prirode. Kao i u ostatku juga Srbije, njihova ekonomska situacija je nezavidna, i to je ono što dovodi do shvatanja da su pripadnici bugarske nacionalne manjine u Srbiji zapostavljeni.

Da li to pitanje Bugarska ipak može koristiti da uspori ili na neki način blokira put Srbije ka Evropskoj uniji?

Mislim da je Bugarska strana prilično neodlučna oko toga. To pitanje se ponekad pokrene kada mora da se odgovori na neki pritisak koji stiže iz Srbije, ali to ne dolazi od predstavnika bugarske manjine, nego od pojedinih nevladinih organizacija i često se to pitanje koristi i za unutrašnju upotrebu u samoj Bugarskoj. Naime, najveći zagovornici tog pristupa su ekstremne desničarske partije u Bugarskoj, koje imaju prilično mali broj poslanika. To je pre svega politička partija Ataka, koja je napravila i nekoliko incidenata na srpsko-bugarskoj granici. Moj utisak je da su odnosi sa Makedonijom ipak spoljnopolitičko pitanje broj jedan. Ti odnosi su se značajno pogoršali otkako je sadašnji premijer Makedonije stupio na to dužnost i mislim da će ono biti prioritet, dok će pitanje bugarske manjine u Srbiji ipak biti drugorazredno. Ono može biti korišćeno samo u slučaju velikih unutrašnjih političkih tenzija, ali ukoliko se nastavi bilateralni dijalog, i to pitanje bude dalje rešavalo, mislim da neće biti problema. Za to je ipak potreban jedan aktivniji pristup.

Kakav je uticaj na međusobne odnose Srbije i Bugarske imalo sve ono što se dešavalo oko projekta Južni tok?

Ne mislim da je Bugarska na bilo način u srpskoj javnosti okrivljena kao krivac za propast Južnog toka. Čini mi se da i šira javnost, a i političari, to posmatraju u jednom širem kontekstu međunarodnih političkih odnosa, a Bugarska je bila samo jedan od činilaca. Dakle, ona je bila ulazna zemlja za Južni tok u Evropsku uniju, tako da su svi svesni da Bugarska kao članica EU mora da ima određeni nivo kompromisa u svojoj spoljnoj politici. Podignuta je takođe svest o važnosti izgradnje gasnog interkonektora između Srbije i Bugarske, i to je vrlo pozitivno, pošto je zbog Južnog toka taj projekat bio negde u zapećku.

Igor Novaković je istraživač ISAC fonda i autor istraživanja „Bugari u Srbiji i srpsko-bugarski odnosi u svetlu evropskih integracija Srbije“.