Oluja nad Krajinom
5. avgust 2020.
Četvrti avgust 1995. sam proveo u autu. U to vreme sam boravio u Zagrebu. Kada je ujutro hrvatski radio javio da je započela operacija protiv „srbokomunističkih četničkih agresora“, kako su oni tada bili nazivani, uputio sam se do Karlovca. Tu je prolazila granica između Hrvatske i „Republike Srpske Krajine“, područja na kojem su živeli pretežno hrvatski Srbi.
- pročitajte još: Šteta koju je nanela oluja
„Nema šanse“, rekao mi je sa žaljenjem u glasu jedan hrvatski vojnik na kontrolnom punktu: ne može se proći dalje. Ponovo palim auto, dajem gas, idem dalje putem prema jugu, prema Dalmaciji, uz granicu male „Republike“ koja je tog dana prestala da postoji.
U više navrata sam pokušao da malim, sporednim putevima dođem do Krajine, gde sam prethodne dve godine bio više puta. Svaki put sam naišao na blokiran put.
Sledeći dan, 5. avgust, do danas se u Hrvatskoj obeležava kao „Dan pobjede i domovinske zahvalnosti“. Bio je to dan kada je rat u Hrvatskoj trebalo da bude okončan.
Četiri godine ranije, u leto 1991, kada je ta jugoslovenska republika proglasila nezavisnost, srpska manjina, oko 12 odsto stanovništva, nije to želela da prihvati. Srbi su proglasili svoju nezavisnost - na područjima Hrvatske koja su većinom naseljavali, na delu uz granicu prema Srbiji i Bosni i Hercegovini - uz zaštitu tamošnje jugoslovenske vojske.
„Područja koja su većinom naseljavali“ – to ne znači da su u toj paradržavi, koja međunarodno nikada nije bila priznata, pre rata živeli isključivo Srbi. U Vukovaru je, recimo, živelo isto toliko Srba, kao i Hrvata, a u Iloku u istočnoj Slavoniji su Hrvati činilo 70 odsto stanovništva. Većina ih je pobegla u samo jednom danu pred napad srpskih dobrovoljaca. Hrvati koji su ostali bili su zastrašeni, često progonjeni i velikim delom proterani.
Tri godine kasnije, 1994, „Vojska Republike Srpske Krajine“ ponosno je objavila da je na Kordunu, koji se nalazio pod njihovom kontrolom, stanovništvo sada 98 odsto srpsko, a u zapadnoj Slavoniji 73 odsto – rezultat konsekventne politike proterivanja.
-pročitajte još: Da li je ovo prekretnica u odnosima srpskog i hrvatskog naroda u Hrvatskoj?
Sve što sam ja tog 4. avgusta mogao da učinim jeste da slušam radio. Ali i to je bilo dovoljno rečito i jasno je moglo da se zna šta se dešava. Svakih pola sata spiker je čitao proglas: građani su pozivani da ostanu u svojim kućama i čekaju dolazak hrvatskih vojnika. Ali već u sledećoj rečenici spiker je ponudio i alternativno rešenje „onima koji žele da napuste zemlju“, dva granična prelaza ostaju otvorena.
Još pre nego što se to moglo videti na televizijskim snimcima bilo je svima jasno da će tu opciju mnogi iskoristiti. Skoro svi su pobegli. Četiri dana je trajalo dok se oko 200.000 ljudi na traktorima, u pretrpanim kamionima i na konjskim zapregama kroz ta dva prelaza u mukotrpnom putu prebacilo na područje susjedne Bosne.
Uveče sam na kraju odustao od pokušaja da dođem do Krajine i vratio sam se u Zagreb – nakon što sam pre toga telefonski izdiktirao svoj izveštaj uredništvu u Berlinu.
-pročitajte još: Dečak iz “Oluje”
U Krajinu sam došao tek nekoliko dana kasnije, zahvaljujući hrvatskom Uredu za odnose s javnošću: novinari su bili pozvani na put vojnim autobusom kroz „oslobođena“ srpska sela, do Bihaća. Mali bosanski gradić se zaista mogao osećati oslobođenim: godinama su stanovnici, gotovo sve Bošnjaci, bili u okruženju područja pod srpskom kontrolom i jedva su se nekako prilagodili i nagodili – struja im je stizala sa srpske strane. Ali onaj ko je hteo da izađe iz grada, morao je za vožnju do Zagreba od 150 kilometara da plati 2.000 nemačkih maraka.
Sada je trebalo da se mi novinari zajedno s ljudima u Bihaću radujemo okončanju tog životarenja u enklavi. Vlada u Zagrebu je svoju „Operaciju Oluja“ htela da predstavi kao čin oslobađanja Bošnjaka. Ona se bojala negativnih izveštaja u medijima, s obzirom na to da je napadnuto područje bilo zaštićena zona UN.
Da će se ljudi u Bihaću radovati, to mi je bilo jasno. Meni je mnogo zanimljivije bilo ono što sam kroz prozor autobusa video u selima kroz koja smo prolazili. U seocima oko Gline svuda je još visio veš na konopcima. Ponegde je ostao sto pred kućom postavljen za doručak. Nigde nikoga osim hrvatskih vojnika.
Na nekim mestima stajali su mali kamioneti s hrvatskim registracijama: čitave porodice su pljačkale i odnosile frižidere, mašine za veš i belu tehniku iz opustelih kuća.
U jednom zaseoku kraj puta ležala su dva tela prekrivena ceradom. Videla su im se samo stopala.
Oko 3.000 ljudi je ostalo, umesto da beži. Uglavnom su to bili stariji ljudi, među njima i dosta nepokretnih - koji su verovali u to da im se ništa neće dogoditi. Bila je to zabluda.
Nismo samo mi novinari bili nepoželjni na licu mesta. Vojska je zaustavila i posmatrače nevladinih organizacija, poput „Human Rights Action Team“, jedne agencije UN. „Borbeno područje“ – glasilo je obrazloženje, mada su gotovo svi srpski vojnici bili prvi koji su pobegli. Ili bi rekli „kratak spoj“ – kada bi smo u prolazu videli da se iz nekog sela uzdiže dim.
„Krajina gori“, bile su vesti koje su posmatrači slali u Zagreb. Kanadski general UN Alan Forand uzalud je protestovao.
-pročitajte još: Umeće suživota Hrvata i Srba: Ako ne mi, ko?
Srbi nisu imali vremena „da pokupe svoje prljave pare, devize, niti gaće“, rugao se hrvatski predsednik Franjo Tuđman u svom pobedničkom govoru u Kninu.
Samo tu i tamo su službenici UN uspeli da nađu nekog od preplašenih starijih ljudi.
U selu Stegnjajići naoružani nasilnici upali su u kuću jednog starijeg srpskog bračnog para. Naredili su im da izađu iz kuće. Muškarac je otišao do UN-policije, bolesna žena je ostala. Kad se vratio s policajcima, žena je bila mrtva. A mislili su da ne moraju da žure.