Orkestar žena koje su me ostavile

Piše: Jovan Nikolić

Koliko sam sreo žena u mom životu, u koje sam se zaljubio? Ne znam. Možda na desetine hiljada, možda nešto više ako računam na one koje su se pojavile samo jednom, u nekom od mojih snova i nikad više. Ispostavlja se da sam daleko više žena sanjao da volim nego što sam to imao prilike u stvarnom životu. Tamo je sve bilo lepše, uzbudljivije i draže. To mu, kad se sve sabere, dođe nekako na isto i sa čitavim mojim dosadašnjim životom.

Prvi put bio sam zaljubljen u četvrtoj godini. U teta Baricu, bolničarku, negovateljicu koja se starala o meni, na pulmološkom odeljenju dečje bolnice u Slavonskom Brodu. Ona je odista bila prelepa žena. Znao sam to još tada, a isto pomislim i danas kad posegnem za slikama iz detstva.

Pamtim kako sam čežnjivo čekao njenu smenu i pojavu na vratima u belom uštirkanom kompletu, kose vezane ispod bele marame , dok je nosila različite hemikalije, sredstva za dezinfekciju, masti, lekove i tinkture, zavojni materijal, pincete, makaze, katetere, termometar.

Kako sam mogao znati da je lepa, da je prelepa sa svega četiri godine ovozemaljskog staža?

Često sam se pravio bolesnijim nego što jesam, samo da bih izmamio njenu pažnju, osetio miris njene blizine i dodire dok je poslovala oko mene. Dok mi je svlačila gornji deo pidžame da mi stetoskopom oslušne disanje i smicala donji deo kad mi je trebala ubrizgati injekciju penicilina. Kako mi je samo godilo kad bi me glasno pohvalila pred ostalom decom: Vidite kako Jovica jedini ne plače dok prima injekciju.

Mogao sam da plačem jedino pred navalom osećanja neopisivog zadovoljstva dok mi je dodirivala stražnjicu lakoruko i nežno. Ponekad bi se ona, verovao sam svojevoljno, zadržala i dopustila da se poigram sa njenom „ručnom uricom sa kazalom za minute“. Ko mi je to, sveže rođenom instalirao u estetski prtljag mapu njenog lica, telo, kojim se nisam previše bavio, ali sam osećao njenu radijaciju, njenu auru žene? Ko se to natklapao nadamnom, nad moje oči, ko mi je utisnuo svoj lice kao matricu? Moja majka u svakom slučaju. Majka moja, lepa kao voda, kako sam nekada napisao u stihovima dok sam još imao volje i mara da ih pišem. Taj lik lepe i muzikalne žene koja je pevala svileno i svojim glasom i pojavom, me uspavljivala, odagnavala sve strahove i bolesti, kao da je postao model za kojim sam tragao čitavog svoga docnijeg ljubavnog vapaja.

Ne sećam se kako smo se rastali kada su roditelji nakon par meseci došli iz Dervente po mene. Možda sam plakao. Ne znam. Voleo bih da jesam.

Uglavnom, sklon sam da poverujem da je možda ona, Teta Barica, ostavila duboka traga u mojim estetskim fiksacijama i sklonost ka lepim ženama, ali svakako i na moju dobro poznatu privrženost ka bolničkim uniformama, lekarijama i bolnicama. Nisam siguran da li je još živa.

U sedmoj godini, u Vrnjačkoj Banji, polaznikom osnovne škole „Popinski borci“, bio sam zaljubljen u školsku drugaricu, Ljiljanu, poreklom iz Skoplja. Imala je, to ono prelepo lice. Znao sam kad se završava smena njihova odeljenja i stajao na prozoru sobe, hotela „Zelengora“ koji je gledao niz ulicu, čekajući samo da kroz otškrinutu zavesu otpratim kako šepa u malim, neprimetnim sinkopama i iščezava iza ugla pod kojim je posmatram. Pamtim da smo na školskoj priredbi zajedno glumili u skeču na recitacije čika Jove Zmaja. Ona je bila kostimirana dugorepa bela maca, a ja u uniformi lekara (čudni su zamasi krila sudbine) koji leči njenu šapu smočenu u vrelo mleko. To što je imala, usled kakve bolesti jednu nogu kraću i način na koji hoda, za mene je bila njena posebna draž i ukras. Nikada nismo razmenili ni reč, osim tada ono pevana teksta na bini.

Sledeće godine, spuštenih pantalona, pripijeni jedno uz drugo, kćer pijaniste iz očeva orkestra i ja dodirivali smo se bojažljivo prstima. Odeveni mrakom, drhtali smo od radoznalosti i straha, u žbunju parka iza hotela. Naša tela nisu tada znala ariju ni tekst, ni korake plesa koji nas je nekim nepoznatim, opakim uzbuđenjem golicao udno pupaka. Niti sam ja bio muškarac niti ona žena.

Dugo godina docnije kada smo ona i ja već stekli atribute muškarca i žene, prilikom svakog susreta, pogledima bismo okrznuli jedno drugo, sa prećutnim podrazumevajućim saglasjem da je sve što se zbilo one davne večeri, samo nama znana, i u nama pohranjena tajna koja će ostati zanavek neoskrnavljena tamo, u svetom kalendaru detinjstva. To što sada bagatelišem tajnom samo je pervertirana fotokopija, dokument bez imena, bez lica.

Ali su lica bila ultimativna mapa, snaga privlačnosti svih žena koje sam voleo. I magični, ciganski elektricitet u očima. Potom ruke, oblik prstiju i noktiju muzikalnost njihova glasa o kojoj će docnije biti više kazano.

Školskim ljubavima ne mogu odreći snagu i magnetizam lepote koju su nosile jedna Juca iz osnovne škole Dušan Jerković u tadašnjem Titovom Užicu i preslatka Milica iz škole Dragiša Mišović u Čačku. Ta Milica je imala lepotu glumice Natali Vud iz filma „Sjaj u travi“ koga smo generacijski otplakali. Uzdisao sam i posrtao od čežnje za njom kao i mnogi muškarci naše generacije. Nakon par decenija sam skupio hrabrost i obavestio je o tom nekadanjem svom posrtanju. Bila je iznenađena i u neverici. Svejedno me je otpisala. Forte.

U mome dnevniku sedamdesetprve je ostala duga prepiska sa lepom i zagonetnom Poležankom S. Bila je to epistolarna ljubav na daljinu. Već rekoh da sam se zatelebasao u ruski štim njena imena i talijanski štim njenog prezimena. Pisao sam njoj duga pisma, posvetio svoj prvi napisani katren i prvi akrostih na šta mi je ona odgovarala neutralnim opaskama i opisima iz njene svakodnevice ili razglednicama sa pozdravom „Tanti Salluti“. Svejedno uživao sam u njenom rukopisu, načinu na koji je ispisivala slova s ili j, zakrivljenost i dugačku lulu ispod malog slova g, promenljivost zaobljenih vokala. Voleo sam njenu privrženost, njenu želju da mi otpisuje, njen mar da jezikom poliže poleđinu koverte i poštansku marku i njene korake do poštanskog sandučića sa kovertom u ruci na kojoj je ispisala moje ime, moju kućnu adresu, ime moga grada.

Dopisivali smo se nepunih sedam godina, dok nisam po povratku iz Jugoslovenske Narodne Armije primio njen Novogodišnju čestitku sa izmenjenim prezimenom. Tada sam odlučio da ne smetam. Video sam njen lik na slikama. Čuo njen glas preko telefona u Čačanskoj pošti. Nismo se nikada sreli.

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka / da volim i želim oka tvoja dva…

Sa koliko patnje sam čekao na tu prvu i pravu ljubav. Krila se dugo iza zaključanih vrata i navučenih zavesa i tada kada sam žarko iščekivao da iznenada iskrsne predamnom, kao u pročitanim romanima, kao u filmovima u bioskopu Sutjeska u Čačku. Da me uhvati pod mišicu, iznenada, jednog popodneva na šetalištu gradskog parka i vlažnih očiju, prisloni usne na moj obraz, prošapće: Pođi samnom, toliko dugo sam čekala na susret sa tobom, blento jedan blesavi.

Po zakucima u mojoj omalenoj momačkoj sobi je ostalo zatomljeno seme muškog prizivanja i ženočežnjivih uzdisaja.

*

Moji školski su se već uveliko hvalisali reckama, ako im je bilo verovati na reč. Ja sam im verovao. Delovali su iskreno u opisivanjima svojih intimnih susreta do najsuptilnijih detalja, ali zauzvrat ja im nisam lagao. Nisam umeo tako vešto da izmišljam, jer nisam ni posedovao naročitog iskustva sa ženama, prema tome nikakvu predstavu niti specijalnu maštariju kojom bi ih mogao obmanuti i lagarijama uveriti.

Devojke u mom gradu, sećam se, rado su se muvale samnom na klupama u pomračinama gradskog parka, ali uvek uz obavezno upozorenje – samo dovde. I ja sam se do besvesti ljubakao i vatao samo donle. Vatanje je bio u to vreme izraz za laki oblik petinga u mojoj varoši. Ako bih uprkos probao rukom negde do malo ispod , ruka mi je netom vraćana iznad, te bih se vazda gegao ulicama grada do kuće, strašću, do bola dole natečen, ruku naelektrisanih od trenja sa najlon čarapama. Baš sam se navatao tih godina. Činilo mi se da sam prvi vatač u gradu, bez završnice.

Uzalud su bile zamke u predlozima da dođemo kod mene kući i da „slušamo ploče“. To je tada bio meko prikriveni poziv da privedemo devojke „na gajbu“, te da im u odsustvu roditelja, u svojoj sobi puštamo, balade i sentiše, takozvane „lastiš“ pesme. One laganice za ples koje su imale funkciju da opuste lastiš na kilotama, kod svih onih devojaka koje su nosile u to vreme čvrst bedem hulahop čarapa, koje su, činilo mi se sezale preko pupka do u rol kragne, potom obložene helankama i pokad biciklističkim šorcevima do kolena pa do bijela grla…

Nedopustivo kasno u odnosu na moje vršnjake, tek u sedamnaestoj, prvi put mi se dogodilo u Ohridu. Na ekskurziji. Starija i iskusnija, bila je otvorena i razgovorljiva. Na moj poziv da je ljubim i milujem, svukla se, uzela  stvar u svoje ruke. Nisam imao vremena ni da se iznenadim.

Samo sam u kratkom trenu stigao da osetim da sam tamo negde gde treba i pomislio: Gle, tu sam napokon!

Da je taj kratki tren istinski bio kratak spoznao sam tek na licu i pogledu te moje prve ljubavnice, u mraku osvetljenom svetlom šibice kojom sam pripaljivao dve cigarete. Nikada neću zaboraviti taj pogled. Ali ni milinu i uzbuđenje prilikom umetnuća i boravka u zajedništvu, veličanstvenom susretu, blagodeti naročitih delova naših dvaju tela, koje sa izvesnim tabuiziranim mirom nosimo svakodnevno. Srećan, dok mi je njena glava počivala na ramenu, pomislio sam da je čitav svet moj. Poželeo sam da kriknem snažno i dugo kao zver, te da se čvrsto stegnutim šakama izbubam o grudi…

-Nastavak sledi-