Očevina

Leta 1967. otac je rekao da idemo u Crnu Goru. U seoskoj školi iznad koje smo živeli, stalno je vladao polumrak. Učionica sa drvenim klupama i podom namazanim nekom crnom mašću koja je smrduckala i štipala oči, bila je prazna.

Otac me je doveo ispred velike karte koja je sa gornje i donje strane imala prečagu. Iznad karte je pisalo SFRJ. Zelena, žuta, smeđa, skoro crnkasta boja, velika plava površina ispod nje. I crvenkaste linije koje su vijugale po tom čudesnom crtežu.

Otac mi pokaza prstom na jednu zelenkastu crtu između smeđih površina. „Mi smo ovde.“ Kliznuo je prstom do plave vijuge. „Ovo je Drina.“ Potom je hitro povukao liniju do debele crne tačke. „Ovo je Beograd. Rođen si tu, u Zemunu.“ Nadole je iscrtao nevidljivu liniju preko cele karte i zaustavio se tamo gde je smeđa boja skoro prelazila u crnu. „To je Crna Gora.“

Pokazao je kažiprstom jednu tačku, mnogo manju od one beogradske. „Ovo je Ivangrad.“ Jagodica kažiprsta krenula sporo po karti kao da je miluje. „Ovo je Andrijevica. Ovo plavo, to je Lim. A ovo gore su Grudice. Tu su Dedovići.“

Noć pred polazak

Spolja se čula graja dece koja su na zemljanom dvorištu seoske škole jurcala za loptom. Dugi letnji dani raspusta. Gore, na spratu, u školskom stanu, majka, već drugu godinu učiteljica u ovom srpskom selu na obroncima Majevice, bavila se ručkom.

Celi dan su mi pred oči iskrsavale boje sa velike karte, mešale se i titrale. A Crna Gora je imala boju zagorelog kolača koji se puši u rerni. U mojoj mašti to ime je obuhvatalo i nešto zlokobno i nešto čarobno.

Noć uoči putovanja nisam mogao da usnim. Očev zavičaj, poznat samo iz njegovih priča, pretvarao se u moju najveću životnu avanturu. Nikada nisam išao tako daleko – ako ne računam selidbu iz Srema u Bosnu koje se ne sećam. Majka je morala da mi pročita tri bajke, na pola četvrte je zaspala.

Slušao sam ukućane kako dišu i zamišljao sutrašnje daljine. A onda me je san odneo na svojim zmajskim leđima, leteo sam iznad nacrtanih krajolika, osećajući da je let prirodan način kretanja ljudskih bića. I nikako da se domognem one tačke na karti gde me čekaju Dedovići – san ih je pretvorio u niz likova sličnih ocu, visoka čela, svetlih očiju.

Ujutro sam bio neispavan, ali srećan. Otac je uprtio sivi kofer na ćošku okovan zlatnim metalom, majka ceger sa projom, uputili smo se peške prema makadamskom drumu koji je spajao Tuzlu i Zvornik. Čekali smo autobus u hladu. Najpre se u daljini podigao veliki beli oblak prašine, da bi iz njega iskrslo brektavo čudo. Seli smo na drvena sedišta, dan je obećavao vrelinu.

Duvanska dušegupka

Satima smo se truckali, nisam se odvajao od prozora. Kraj mene su promicala sela i varoši, reke i pruge. Otac je zabavljao sestru pričajući o rođacima kojih je bilo bezbroj. Pažnju mi je privuklo često pojavljivanje imenice „vuk“ u tom nizu imena: Vukan, Vukašin, Vukomir, Vuk, Vukoje, Vučina, Vukota. Zamišljao sam sve te crnogorske ljude-vukove, a onda sam se setio da i sam potičem od jednog takvog – otac se zvao Vukman.

Iza nas je sedeo čiča sa šeširićem koji iz ćoška usana nije vadio kraću cigaretu bez filtera, koja je proizvodila gust, plavičast dim i još gušći vonj. Čim bi popušio jednu cigaretu, zabio bi balavi opušak u pepeljaru koja je otvorena i krcata zinula iz naslona sedišta. Onda bi i odatle tinjao dim, a čiča bi već vadio sledeću cigaretu, palidrvce bi pri paljenju zaklonio rukom kao da je negde na vetrometini, i zadovoljno ispustio kolut dima.

On bi plutao sve do autobuskog krova, menjajući oblik poput duha iz crtanog filma, da bi se rasprsnuo u pramenove, prozračne od prepodnevne sunčeve svetlosti. Autobusi mog detinjstva bile su duvanske dušegupke.

Majka se uzalud mrštila i okretala prema čiči, on bi je netremice gledao svojim tupim, razlivenim pogledom i klimao glavom u ritmu truckanja autobusa. I otac je u jednom trenutku posegnuo za džepom košulje, da izvadi svoju paklicu duvana, ali kod njega je majčin ubitačni pogled bio delotvorniji, pa je izvađenu cigaretu zadenuo za uvo, čekajući pauzu.

Čakor

Put je postao ravan. „Ovo je Mačva“, rekla je majka. Nikako da povežem onu geografsku kartu i ovo što vidim. Pored puta na prikolicama konjskih zaprega nizala su se brda lubenica. Izgleda da sam ipak zadremao, probudio me je majčin glas: „Stižemo u Beograd. A tamo levo, tu je Zemun, tamo si rođen.“

Niz zgrada uz veliku reku i mostovi. Savski pecaroši goli do pojasa na zarđalim brodovima. Čamci, brodići, automobili.

Mora da smo preseli u drugi autobus, ali tog se drugog dela puta slabije sećam. Trajalo je. Ali, naravno, dobro pamtim Čakor, planinski prevoj između Metohije i Crne Gore.

Autobus je bio stariji i od onog koji nas je odvezao u Beograd. Brkati šofer je motao volanom kao lud, čas na jednu čas na drugu stranu. Krivine na usponu su ponekad bile tako uske da je vozač manevrisao napred-nazad.

Ispod stakla na koje sam priljubio lice, pojavljivala se provalija. Mnogo kasnije sam naišao na jednu od čuvenih Ničeovih misli – onu po kojoj svako ko dugo gleda ponor oseti i da ponor gleda njega – i ta misao i slika ponora koji zuri u mene iz dubine ispod Čakora za mene su postali jedno. Sunce se nagnulo iza crnogorskih planina bojeći u narandžasto metohijsku ravnicu sve do Peći.

Most na Limu

Stižemo i već izlazimo kod trošnog mosta na Limu. Autobus je produžio dalje prema Ivangradu. Lim je hučao kroz sumrak. Nikada nisam čuo takav huk. Tamo gde sam rastao reka je bila udaljena crta pod brdom na drugom kraju doline. Ravničarska, spora bosanska reka. A ovo što je hučalo pred nama, ovo je bila divlja snaga okolnih planina.

Daske na mostu su bile trule, a na sredini su dve nedostajale. Kroz njih se videlo zeleno-belo penušanje vode. Ta rupa beše veća od ljudskog koraka. Privio sam se uz majku. Otac je uzeo sestru u naručje.

Onda je ubrzao korak i skočio. Dočekao se vešto i zaustavio nasred mosta. Spustio je sestru i nešto joj rekao. Onda je opet uzeo zalet i skočio prema nama dvoma. Majka je samo preplašeno rekla: „Vule?“

Uzeo je i mene u naručje. Osetio sam miris njegove kolonjske vode i duvana. Bilo je lepo leteti u očevom naručju. Spustio me do sestre. Uhvatili smo se za ruke. On se vratio nazad.

Tog se trenutka sećam. Sestra i ja na jednoj strani mosta, ispod nas hučeći Lim. A roditelji sa druge strane. Kao da smo za trenutak ostali sami na svetu, siročići. Onda je otac uzeo majku za ruku, zajedno su, kao deca, preskočili rupu. Vratio se još jednom, ovaj put po kofer. Pošli smo kolskim putem uzbrdo, kroz šumu.

Nebo se zamračilo, gusti, crni oblaci kovitlali su se iznad Lima, iznad krošnji i strmina. Krupna, topla kap mi pade na obraz. Celi klanac blesnu neonskom svetlošću, užarena žila sa bezbroj žilica rascepa mastiljavo nebo. Uhvatih se za majčinu suknju, sestra tiho zacvili. Otac i majka se samo zgledaše.

Prva crnogorska noć

„Do prvih kuća je desetak minuta. Noćićemo tamo, kod kumova, pa ćemo ujutro dalje“, rekao je otac. Pešačili smo džombastim, zemljanim putem, munje su osvetljavale šumu s obe strane, grmljavina je nalegla na dečje uši, mislio sam da džinovi cepaju nebesa od lima.

Stigli smo na jednu zaravan. Kuća je skoro do zemlje bila pokrivena krovom sačinjenim od tamnog drveta. Otac je počeo da zaziva: „Vukooo, oooj, Vukooo!“

Sedokosi čovek nam otvori kapiju. Držao je petrolejku. Pod njenom svetlošću lice mu se razudi u hiljade sitnih bora, bilo je to najstarije lice koje sam do tada video. Majka me je morala gurkati u kuću.

Prostorija je bila velika. Na zemljanom podu su bile poređane daske, na njima slamarice. Vatra je tinjala na ognjištu. Dali su nam peškire da se obrišemo, jeli smo proje i kiselog mleka iz drvenih čanaka. Bacili su cepanicu na vatru, uskoro svetlost ognjišta ote iz tame još troje dece i ženu u crnini. I sa njenim licem igralo se belasanje plamena, čas je bilo neizmerno staro, čas pitomo, sa toplim, radoznalim očima. Ja i sestra smo legli na jednu slamaricu. Odrasli su tiho razgovarali, začuo sam i smeh. Uskoro se sve udaljilo. San me uzeo pod svoje.

Probudio sam se usred noći. Nisu se više čuli besni divovi sa limenim bačvama, sve je bilo mirno. U prostoriji se ništa nije videlo osim majušne žiške na ognjištu koja se umorno borila protiv tame da bi se na kraju pretopila u nju. Prepoznao sam okvir prozora – druga vrsta tame, četvorougaona, sa bledim namigivanjem zvezda. Duboko disanje ljudi u prostoriji, blago hrkanje.

Moja prva crnogorska noć. Bockala me slama iz ležaja. Obuzela me neobjašnjiva radost, njenim toboganom opet skliznuh u dubinu sna.

Prvo crnogorsko jutro

Probudilo me kloparanje posuđa, vatra je opet gorela, napolju je sunce obasjalo brda. Majka i sestra su sedeli sa starcem na verandi. Otac se umivao na česmi.

Brzo smo prezalogajili ovčijeg sira i tople pogače – ostaće to najlepši zalogaj u mom životu – oprostili smo se od domaćina, čija su lica na jutarnjem suncu izgledala kao muzejske slike, gospodstvena i prastara. Krenuli smo uzbrdo.

Otac je nosio flašu izvorske vode, davao nam je da popijemo po gutljaj, a dva puta nas je i umio. Šuma se proređivala. Tu i tamo otac bi zastajkivao pred kućama strmih, daščanih krovova i malih prozora, iz kojih su izlazili meštani, sa svakim bi razmenio nekoliko srdačnih reči, grubi dlanovi su mi milovali glavu. Žene bi iznosile tacne, a na njima ledena voda u staklenim čašama i slatko.

Ni most iznad Lima koji huči, ni nevreme, ni noć u tuđoj kući nisu me uplašili. Radost u meni je tokom putovanju rasla, a da je nisam mogao objasniti. Svi ovi ljudi, Vukanići i Dedovići, jer tu trećih i nije bilo, umeli su se čestito obradovati nekom svome. A prema sestri i meni – mada nas prvi put vide – imali su onu vrstu srdačnosti koju čuvaš samo za najrođenije.

Groblje Dedovića

Čuo sam zvonca na ovcama, lavež pasa i dovikivanje ljudi. Mirisalo je na svežinu, na šumu, na igru sunca i rose, na povratak nečemu zaboravljenom. Posle dvadesetak minuta prošli smo kraj groblja iza kojeg je pukao vidik u dolinu, gde je Lim svetlucao, ohol i lep, najavljujući blistav dan.

Otac nas je pozvao da se okupimo na ulazu u groblje. „Ovde su sahranjeni svi naši!“ Nabrojao je nekoliko imena – ljudi od kojih potičemo. Dedovići.

Gledao sam u starije grobove sa krstačama i one svežije sa petokrakama. „Gore“, reče otac pokazujući uzvišenje koje se pretvaralo u visoravan, u prostrani balkon nad Limom, „gore vas čekaju đed i baba.“

Prošli smo kraj kuće čija veranda je završavala strminom, pa se činilo kao da je kuća zapravo gnezdo iz kojeg može da se poleti. Ukućani su već izašli, svi su se ljubili tri puta, a otac je rekao da mu je čovek sa urednim brčićima brat, a njegovi sinovi, već momčići – moja braća. Tu ću crnogorsku lekciju naučiti tokom vremena – tamo nema rođaka, jer su ti svi rođaci – braća i sestre.

Poleksija i Miljan

I već koračamo prema padini na koju je, kao na krilo, zasela kamena kuća sa mrkim krovom. U susret nam je žurila pognuta ženska prilika. Ništa nisam razumeo od bujice reči i poljubaca. Ali sam odmah poverovao tim blagim, toplim očima punim ljubavi. Baba Poleksija.

Iza nje, na pragu, stajao je visok čovek, jedva prosed, markantnih crta lica. Čovek na kojeg ću, posle nekoliko decenija najviše podsećati meštane. Đed Miljan. Njegova radost je bila tiša, možda i dublja od one koju je neštedimice rasipala baba Leka, kako su je svi zvali.

Velika livada čiji je ivica bila vidikovac prema Limu ispod kuće, a iznad nje, na uzbrdici, šuma sa izvorom. To je sve naše, pričao je otac. Miljan je ćutao. Sedeo je pred kućom na ovećem panju. Podigao me je na krilo. Za jedan trenutak, možda malo duže, ćutali smo, osećajući zajedno mir.

Trorogi Komovi su se udenuli u plavkasti horizont. Odavde se vidi dalje i bolje nego iz ravničarskog blata. Stvari se vraćaju na svoje mesto.

Jedan Dedović koji je tu do tog susreta živeo više od pola veka i preturio dva svetska rata preko glave, i drugi, jedva četiri godine star, zagledan u isti horizont sa njegovog krila, rođen daleko na severu, u Sremu, a potom odveden u jedno bosansko selo.

Mada je dečak prvi put tu, iako prvi put vidi oca svog oca, on oseća – a da to osećanje ne ume da imenuje, a kamoli da razume – dečak oseća da se vratio kući.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.