„Pa ovako nije bilo ni u Jugoslaviji“
19. maj 2019.
Rajner Dionizio se zadovoljno smeška. Komemoracija na Lojbaškom polju se upravo završila, bez ikakvih nereda, kaže portparol Koruške policije za DW. „Vrlo dobar bilans iz naše perspektive. Imamo samo jedno hapšenje, taj je čovek podigao desnu ruku i pokazao Hitlerov pozdrav. Priveden je i njime će se pozabaviti Državno tužilaštvo.“
„Samo“ jedno zvanično registrovano salutiranje Hitleru je iz perspektive policije zbilja veliki napredak. Zabranjeni simboli se nisu mogli videti, ali je bilo nekoliko učesnika koji su doneli zabranjene zastave – njih su organizatori sklonili na sigurno. Ali bilo je i „kreativnih“ interpretacija zloglasnog U, simbola ustaškog režima.
Reporter nemačkog Frankfurter rundšaua Danijel Majić javio je da ga je grupa ljudi verbalno i fizički napala, predvođena radikalnim desničarskim TV-voditeljem Velimirom Bujanecom koji ga je navodno pljunuo. Reagovala je policija, a Majić planira da tuži Bujaneca.
Predrag Mišković Fred u Blajburg je došao sa svojim kolegama iz bajkerskog kluba „Veterani Posavina“ iz Orašja. Smatra da „99 odsto ljudi ovde dolazi iz godine u godinu, iz pijeteta prema poginulima“, a ne da bi tu reklamirali neka nacionalistička ili neka druga obeležja.
I njegovi članovi porodice su pobijeni u Austriji – neki su bili civili, neki domobrani, a neki u zloglasnom SS-u. Kaže da je iz njegovog sela bilo ukupno 102 žrtve: „Ako je neko i zločinac, zaslužio je barem iz verskih razloga da se zapali sveća. Ako je bio zločinac, trebalo je da odgovara za svoje zločine.“
Dok Mišković to priča, nekoliko metara dalje počinje misa na Lojbaškom polju, na kojem je u tom trenutku desetak hiljada ljudi. Vijore se hrvatske zastave, tu i tamo i pokoji grb s prvim belim poljem šahovnice – kao što je bilo u vreme ustaškog režima.
Iznad polja nadleću helikopteri austrijske policije. Skup obezbeđuje oko 450 austrijskih policajaca, a stiglo ih je nekoliko i iz Hrvatske. U blizini se održavaju i dva kontra-protesta sa porukom protivljenja reviziji istorije.
„Ponižavajući osećaj“
Još tokom molitve na obližnjem Unterlojbaškom groblju u nekoliko navrata su organizatori upozorili učesnike da policija snima celi događaj i da ne koriste zabranjene simbole.
„Osećaj je pre svega ponižavajući. Evo, pogledajte kako izgledamo, ne nosimo nikakva obeležja, nikakve nacističke simbole. Ja jesam domoljub i nacionalista, ali nisam nacista“, žali se predsednik moto-kluba iz Orašja.
Ivica Rukavina je stigao iz Minhena. Imao je deset godina kad je ostao bez oca – pripadnika vojske NDH. I već 60 godina zaredom dolazi u Blajburg, često i sa sinom: „Dolazim zato što su ovde izginuli naši branitelji iz NDH, među njima i moj otac. Svake godine dođem kako bih mu upalio sveću i položio venac za njega.“
Ustaše kao branitelji? Od koga, pitamo ga? „Od partizana i četnika.“ Pa zašto su onda bežali zajedno s četnicima? Ustaše su bili kolaboracionisti s fašističkim Hitlerovim režimom, odgovorni za najstrašnije zločine protiv čovečnosti, podsećamo ga. „Majko Božja, pa s nekim moraš biti. Pa nije Pavelić mogao sam osvojiti Hrvatsku.“
Rukavina nam se žali na „današnju hrvatsku vladu, za koju ovde leže samo kosti zločinaca“. I pomalo sa setom priča o ranijim okupljanjima na Lojbaškom polju: „Pre smo radili što smo hteli, ovde su se pevale ustaške pesme. Pre je bila Jugoslavija, bio je Tito, išli smo normalno. Pa ovako nije bilo ni u Jugoslaviji.“
Selfi s političarima
Misa se polako bliži kraju, polažu se venci, pale sveće. Selfiji sa političarima. Učesnici komemoracije žure prema autobusima, mnogi su putovali celu noć, pred njima je povratak kućama. Komemoracija je protekla sve u svemu dostojanstveno. Zahvaljujući Austrijancima.
Predrag Mišković iz Orašja bio bi najsrećniji kad bi skup u Blajburgu bio ono što bi trebalo da bude – prilika da se priseti pokojnika, mirno, dostojanstveno, bez ikakvog veličanja propalih ideologija. „Većina nas ne zna gde se nalaze kosti članova naših obitelji. Meni kao verniku puno znači imati jedno mesto na koje mogu doći jednom godišnje, pomoliti se, zapaliti sveću.“
Kritičari već godinama zahtevaju zabranu komemoracije. U načelu je to pravno moguće – skup u Blajburgu nakon intervencije Nadbiskupije Gurk više nije zvanično „religiozna priredba“, već javni skup. Ali umesto zabrane komemoracije, zar ne bi bilo bolje zabraniti ekstremiste, pitam Predraga Miškovića.
„Ovde imam osećaj nepravde, posle toliko nedužno ubijenih, dođeš na ovo polje, i neki drugi sve te ljude okarakterišu kao fašiste“, priča Mišković. „Mi smo samo ljudi koji volimo i poštujemo svoje, volimo našu zemlju i držimo do naših predaka koji su ovde stradali.“