„Pa vidiš, to su samo ljudi“
21. septembar 2017.
„Miliji mi je Prajd nego Nova godina i rođendan zajedno“, uz osmeh Jovan Džoli Ulićević citira svoju devojku Mariju i objašnjava: „Zaista jeste tako. Tog dana osećamo toliki ponos i sreću, na jednom mestu se skupi ogromna energija, iako ljudi misle – ma šta je taj Prajd, oni samo prošetaju.“
Dok Jovan priča o organizaciji jubilarnog Prajda, Marija koja sedi pored njega počinje da plače. Kažu da su to suze ponosa.
„Na svakom Prajdu postajem svedok pozitivnim promenama koje se dešavaju, koje inače svakodnevno primećujem u svojoj porodici, društvu i okolini, ali tog dana, uz neverovatan osećaj sreće, zajedništva i ponosa, one sve postanu očigledne na jednom mestu“, govori Marija dok u kafiću gde smo se okupili grli Jovana, bez straha od reakcije javnosti.
Kad i otac stane uz ćerku
Jovan je pre skoro tri godine promenio pol i postao muškarac. Marija je biseksualka. Izašli su tek na drugu Paradu ponosa u Podgorici, jer su prvu posmatrali sa „prozora“.
„Tada nisam izašao na Prajd, zbog moje porodice koja nije bila spremna za to. Ali,majka je tog dana rekla jednu smešnu stvar – pa vidiš, ništa strašno se nije desilo, to su samo ljudi“, priseća se Jovan kako je počela da se razvija podrška njegove porodice. Već naredne godine podržali su njegov izlazak na Prajd, u čijoj organizaciji je čak i učestvovao.
Marijina porodica je otišla korak dalje i sa njom izašla na Prajd. Prvo joj je društvo pravila majka, zatim su naredne godine uz nju šetali sestra i brat, da bi prošle godine uz svoju ćerku stao i otac, što je prava retkost u Crnoj Gori. Ova dvadesetogodišnja studentkinja je na ličnom primeru doživela pozitivne promene, kada je reč o odnosu prema LGBT zajednici u Crnoj Gori.
„Imala sam momka u vreme prvog Prajda, koji je bio jako homofobičan i tada je rekao – ako odeš na Prajd, gađaću te kamenjem kao i sve ostale. Zato nisam išla na prvu Paradu ponosa“, priseća se Marija.
„Čojstvom protiv nasilja“
Zbog pozitivnog razvoja situacije, organizatori ove godine očekuju više ljudi nego prethodnih godina. Danijel Kalezić, predsednik Upravnog odbora LGBTIQ asocijacije Queer Montenegro, koja organizuje Montenegro prajd, napominje da je napredak najviše vidljiv kod mlađih LGBTIQ osoba, koje u sve većem broju žive slobodno i ne kriju svoj seksualni ili rodni identitet.
„Prvi Montenegro Prajd je bio događaj najvećeg bezbednosnog rizika od sticanja nezavisnosti. Te 2013. godine imali smo mali rat na ulicama, organizovane grupe koje su napadale policiju, pokušavajući da dođu na nas. Već sledeće godine, pa onda i 2015. i 2016. godine, niko nije izašao da nas napada – to je velika promena“, kaže Danijel za DW.
Od ovogodišnjeg Prajda očekuje da se digne glas podrške svim diskriminisanima – žrtvama porodičnog nasilja, Romima, osobama sa invaliditetom, radnicima, socijalno ugroženima. „U Crnoj Gori smo se toliko navikli na nasilje, da ga više nismo ni svesni. Zato očekujemo da se zajedno svi okupimo kao ljudi koji više ne žele da ga trpe i tako osveste crnogorsku javnost da nasilje nije normalno“, objašnjava Danijel temu petog Montenegro Prajda, koji se održava pod nazivom „Čojstvom protiv nasilja“.
Za razliku od prethodnih godina, organizatori ove godine na Prajd nisu lično pozivali državnike, predstavnike institucija i političare. Žele da u povorci budu ljudi koji su tu zbog iskrene podrške, a ne zbog skupljanja političkih poena ili medijske pažnje. „Stav je da se na Prajd ne poziva, na Prajd se dolazi,” poručuje za kraj Danijel.