Da budemo sasvim iskreni, tokom haotičnog perioda vladavine Donalda Trampa na neki način je bilo i opušteno. Njegovo okretanje leđa partnerstvu u međunarodnim organizacijama i njegov, skoro pa izlazak iz NATO, oslobodili su Evropljane obaveze da rade na političkoj saradnji i zajedničkoj odbrani. S obzirom na to da je i pitanje krivca bilo razjašnjeno, Evropljani su mogli da se opuste i da sanjaju o strateškoj autonomiji.
Ministar spoljnih poslova SAD Entoni Blinken sada jasno stavlja do znanja da Vašington želi novi početak. On obećava pošten odnos prema partnerima, ukoliko preuzmu svoj deo tereta. Pre svega u Nemačkoj verovatno niko nije gajio iluziju da je neugodna rasprava o povećanju izdataka za odbranu sada završena. Naprotiv, ovoj američkoj vladi će biti mnogo teže objasniti spor tempo Berlina.
-pročitajte još: Novi život za NATO
Hajde da razgovaramo o Kini
Pritom nije samo reč o novcu i oružju, već i o drugim temama. Njih bi trebalo prilagoditi promenjenim pretnjama, zahteva Blinken. O tome se u Evropi već dugo razgovora, ali do sada je malo šta postignuto. Entoni Blinken pritom želi sveobuhvatni pristup: pored magičnog cilja od dva-procenta izdvajanja za vojsku, traže se i političke veštine. To bi moglo da otvori nove mogućnosti za nemačku vladu, za jačanje Alijanse iznutra, kroz logističku ili privrednu pomoć zemljama-članicama.
„Pojedini naši partneri se kreću u pogrešnom smeru“, ocenio je ministar spoljnih poslova SAD. Pritom misli na Rusiju, a pre svega na Kinu. Nakon poslednjeg sastanka odnosi Pekinga i Vašingtona vidno su pogoršani. Blinken međutim priznaje da je za neke Evropljane odnos prema Kini veoma složen i da nije uvek na istoj liniji sa SAD.
I pored toga, on preporučuje zajedničko suočavanje s pretnjama koje dolaze od strane nove, agresivne kineske politike. Trebalo bi popuniti praznine u tehnologiji i infrastrukturi koje Kina koristi kako bi izvršila pritisak. Svima nam je poznata lista strateških proizvoda koje Peking može da iskoristi kao političku polugu ka Evropi.
Sukob je već počeo
Početkom sedmice EU je već mogla da iskusi kakvu cenu bi moglo da ima suprotstavljanje predsedniku Siju. Sankcije protiv pojedinih partijskih kadrova iz Sinkjanga zbog progona Ujgura, u osnovi su bile diplomatski umerene. Reakcije iz Pekinga su međutim bile preterane i neumerene. To bi sada EU moglo da košta investicionog sporazuma, koji je potpisan u decembru.
Taj ugovor je bio važan Angeli Merkel, ali zapravo je to stara politika. Kao prvo, greška je bila što se s tim požurilo, pre nego što je Džozef Bajden stupio na dužnost. Drugo, takav sporazum ne može da utiče na novu, agresivnu politiku Pekinga. Samo ako Evropljani zajedno sa Amerikancima formiraju front, šteta za kinesku privredu bi mogla da bude toliko velika da bi kompromisi onda bili takoreći iznuđeni.
Odbrana i politika su nerazdvojni
Ono što takođe predviđa nova linija američke vlade, jeste to da NATO mora više da se uključi u politiku. To je tražio i francuski predsednik Emanuel Makron u govoru o „klinički-mrtvom“ NATO. Ali to nije tako jednostavno, jer za to je potreban radikalan zaokret u svakodnevici Alijanse. Umesto organizovanja vojnih manevara, zemlje-članice bi morale da razviju strategije: recimo kako da se odgovori na rusku ekspanziju ili na planove o naoružavanju.
Entoni Blinken ponovo na dnevni red stavlja i odbranu demokratskih vrednosti. Dakle, stavlja tačku na ljubav Donalda Trampa prema malim i velikim diktatorima ovog sveta. Sada bi moralo da se ustane ukoliko se podrivaju demokratija i ljudska prava. Evropljani bi najpre mogli da krenu od svoje kuće i nekih novijih članica, a zatim da nastave sa NATO-partnerom Turskom.
S jedne strane povratak partnerstvu sa SAD predstavlja olakšanje za evropske vlade. S druge strane, trebalo bi da im bude jasno da naredne godine neće biti nužno ugodnije i da to partnerstvo može da ima visoku političku cenu.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu