Paušalne izjave o antisemitizmu izbeglica

U početku su to bile samo slike na televiziji: očajni i uplašeni ljudi koji izlaze iz malih čamaca i iscrpljeno hodaju pored autoputa i kroz šume. A onda, nešto kasnije, izbeglička kriza iznenada se pojavila i pred vratima Šakeda Špira u Berlinu: pretrpane sportske dvorane, ljudi koji danima čekaju na registraciju, preopterećene vlasti. „Odmah sam znao, ako su sada izbeglice stigle u zemlju iz koje su morali da beže moji dedovi i bake, i ako im treba zaštita i pomoć, onda ja moram da dam svoj doprinos.“

Kaže da je to za njega samo po sebi razumljivo. Od tada se Špir, Izraelac čiji su članovi porodice za vreme nacizma iz Nemačke pobegli u Izrael, angažuje u jednom izbegličkom centru u Fridrihshajnu, berlinskoj četvrti punoj barova i modernih kafića. Taj 30-godišnjak, menadžer u jednom IT-preduzeću, pomaže prilikom podele hrane, igra se s decom i sluša priče njihovih roditelja o bekstvu i traumama.

On je jedan od mnogih Jevreja koji poklanjaju odeću, posećuju izbegličke kampove ili primaju izbeglice kod sebe. Špir ističe da nije imao negativnih iskustava, kako zbog svog identiteta i porekla, tako i zbog svoje seksualne orijentacije. On je, naime, homoseksualac i to ne krije. Kada neko primeti njegovu tetovažu na hebrejskom ili njegov naglasak, onda obično reaguje ovako: „A, ti si iz Izraela? Kul, ja sam iz Avganistana.“ Špir se smeje kad to priča.

Nema naučnih istraživanja

A onda se uozbilji. Ljuti ga to što drugi kažu da izbeglice koje dolaze iz zemalja u kojima su antisemitizam i mržnja prema Izraelu državna politika, takve stavove donose sa sobom. Tako predsednik Centralnog saveta Jevreja u Nemačkoj Jozef Šuster stalno upozorava na opasnost od „uveza antisemitizma“. On je nedavno u jednom intervjuu rekao da je među izbeglicama „znatan broj ljudi arapskog porekla koji su odrasli sa stereotipima o neprijateljstvu prema Jevrejima i Izraelu. Ljudi ta gledišta ne ostavljaju tek tako na granici“.

I Dervis Hizarci smatra da su takve paušalne izjave problematične i ističe da nema naučnih istraživanja o tome da izbeglice sa sobom donose antisemitizam i mržnju. Hizarci, profesor istorije i političkih nauka, rukovodi Inicijativom protiv antisemitizma koja upravo sprovodi projekat na temu antisemitizam kod izbeglica. Prvi rezultati trebalo bi da budu objavljeni krajem ove godine.

Hizarci zato smatra da do tada ne bi smelo da se daju paušalne ocene jer se time povećava opasnost od podsticanja mržnje prema islamu i strancima. On kaže da u nemačkom stanovništvu postoji 15 do 20 odsto ljudi s latentnim antisemitizmom. „Naravno da su među njima i muslimani, pa i oni u drugoj i trećoj generaciji – ali ne samo oni!“

Profesor ne želi da negira da među mladim nemačkim muslimanima postoji antisemitizam koji dodatno podstiču slike užasa iz bliskoistočnog sukoba. Hizarci i njegovi saradnici organizuju radionice i rasprave o antisemitizmu, ali i o neprijateljstvu prema islamu. On međutim upozorava da je za promenu mišljenja kod ljudi potrebno mnogo truda i vremena.

„Više me brine jačanje desnice“

Pa ipak, sve se suviše često svodi samo na napor pojedinaca. Džamije se malo bave suzbijanjem antisemitizma jer obično nemaju dovoljno resursa. Njih često vode dobrovoljci koji svoje slobodno vreme i energiju troše na za njih važnije probleme, kao što su diskriminacija, neprijateljstvo prema islamu ili nezaposlenost.

I Špir zna da je antisemitizam realan problem. On ima prijatelje koji nisu bili posluženi u jednom turskom lokalu, poznanike koji su bili suočeni s antisemitskim izjavama. On zna da su mnogi Jevreji u Berlinu koji nose tradicionalnu kipu (kapa koja se nosi prilikom molitve, prim.ur.) bili izloženi vređanju, pa čak i napadnuti. Sve to on ne želi da negira, ali ističe: „Za mene su odlučujuća iskustva koja sam ja imao, a ona su uvek bila pozitivna!“ Špir kaže da ga daleko više zabrinjava jačanje desnice u Nemačkoj: napadi na izbegličke smeštaje, mržnja prilikom demonstracija pokreta Pegida, desničarske stranke kao NPD. „To me daleko više brine nego stavovi ljudi koji dolaze kod nas jer im je potrebna zaštita.“

Pre nekoliko mjeseci dobio je od svoje dve bake, koje su svojevremeno i same morale da beže pred ratom i progonom, fotografiju slike koju je nacrtao jedan mali sirijski izbeglica. Na slici su dva aviona koji bombarduju zgradu, a na podu leže krvavi čovečuljci. Reakcija i jedne i druge žene bila je ista: Rekle su mi da su ponosne na moj angažman!“