Da li Tomas Bah, predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), sažaljeva samog sebe zato što mora da se pred fotografima osmehuje dok stoji sa kineskim šefom države Sijem Đinpingom i dopušta da ga taj vlastodržac odlikuje i hvali. Si Đinping snosi odgovornost za teške povrede ljudskih prava, za progon, zatvaranje i mučenje stotina hiljada Ujgura, za to što se u Hongkongu guši demokratija i za što da njegov sopstveni narod ne može da sazna istinu, jer nema ni slobode medija, ni slobodnog pristupa internetu.
Ali Tomas Bah tu ništa ne može da učini. On stalno ponavlja da je MOK politički neutralan, da nema mandat za ocenjivanje stanja ljudskih prava van Olimpijskih igara. Da li mu ta argumentacija pomaže kada uveče u svojoj sobi u luksuznom pekinškom hotelu mora da se pogleda u ogledalo?
S druge strane, Si Đinping pokazuje malo uzdržanosti kada se radi o povezivanju sporta i politike. Olimpijske igre su prilika za propagandni šou. One su praktično zadnje sredstvo „meke sile“ koje mu još preostaje, s obzirom na sve veći broj kritika koje stižu iz sveta. Dakle, bez obzira na finansijske izdatke i životnu sredinu stvoren je region za zimski sport kojeg pre tamo nije bilo i kojeg nakon Igara više neće ni biti. Jer, Kina jednostavno nije nacija zimskog sporta.
-pročitajte još: Šolc ide kod Putina u Moskvu, ali ne na Olimpijadu u Peking
Milioni novih kupaca?
Barem za sada. Kada se kandidovao za organizaciju Zimskih olimpijskih igara Peking je obećao 300 miliona novih sportista – to je ogromno tržište. Si Đinping je sredinom januara najavio da će taj plan čak biti i premašen: sada ima 349 miliona novih kineskih sportista koji se bave zimskim sportovima. Kada bi to i bilo istina – ni tu navodnu činjenicu iz Kine nije moguće proveriti – to bi bio blagoslov za proizvođače skijaške opreme, kojima sada posao baš i ne ide. Njih ugrožavaju klimatske promene, to što očigledno ima sve manje snega i to što kod sportista u zimskim sportovima sa Zapada zaštita prirode igra sve veću ulogu.
No, bilo bi suviše jednostavno reći da je novac za skijašku industriju bio odlučujući razlog za dodeljivanje organizacije Zimskih olimpijskih igara Pekingu. Nisu bili odlučujući ni prihodi od milijardu i po američkih dolara za MOK – novca od prodaje televizijskih prava i sponzora bilo bi i na nekom drugom mestu, u nekoj zemlji u kojoj se poštuju ljudska prava i u kojoj vlada demokratija.
Problem je što mesto iz jedne takve zemlje nije konkurisalo za organizaciju Igara. Od devet početnih kandidata, sedam ih se povuklo. Svih tih sedam bilo je iz regiona poznatih po zimskim sportovima u demokratskim zemljama. Tamo građanke i građani imaju pravo da kažu svoje mišljenje. I s obzirom na to da se troškovi igara, za razliku od prihoda, podržavljuju, dakle račun plaćaju poreski obveznici, to je većini bilo suviše skupo. Na kraju su ostala dva grada u autokratijama – Almati u Kazahstanu i Peking.
-pročitajte još: Pet pitanja uoči Zimskih olimpijskih igara u Pekingu
Pitanja koja se nameću
Moramo sebi postaviti brojna pitanja ako želimo da kritika na račun ne ostati isprazno brbljanje. Da li mi kao nacija, kao gledaoci, kao ljubitelji sporta i kao aktivni učesnici uopšte još želimo Zimske olimpijske igre? Verujemo li još uvek u olimpijsku ideju, u ideju o miroljubivom takmičenju među jednakima, bez diskriminacije? Mogu li se možda organizovati Igre nešto manjih razmera, koristeći već postojeće sportske komplekse i bez daljeg uništavanja prirode? Možemo li da oprostimo megalomaniju koja je očigledno MOKU-u toliko važna? Da li bi prihodi i izdaci trebalo drugačije da se dele? Da li je MOK-u potrebna temeljna reforma?
Ako je odgovor na sva ta pitanja „da“, Milano i Kortina Dampeco imaju šansu da za četiri godine pokažu da mogu bolje. I onda sada možemo da slavimo dostignuća sportistkinja i sportista na takmičenjima i da istovremeno kritikujemo kinesku vladu. I evo još poslednjeg pitanja:
Gde je Peng Šuaj?
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.