Pisma sa ratišta
22. avgust 2014.„To vam je kao sklapanje slagalice. Gotovo svaki vojnik je slao pisma i razglednice, a majke, očevi, supruge, sestre i drugi članovi porodice, odgovarali“, priča istoričar Danijel Šmit, koji je pročitao na desetine hiljada pisama iz arhive Instituta za istoriju grada u Gelzenkirhenu.
Mladi Nemci su u rat otišli naivno, verujući da će se brzo vratiti – kao pobednici. Već nakon par meseci, optimizam nestaje. Užas i beznađe, kao i želja za okončanjem rata, mogla se osetiti u mnogim pismima nemačkih vojnika, koja su inače sa fronta najbrže dolazila u Rursku oblast. Ako bi i dolazilo do problema u njihovom transportu, nastala bi potpuna panika, jer bi se roditelji i ostala rodbina, zabrinuli za život mladih vojnika.
Nemačko Ministarstvo odbrane je vojnu poštu smatralo izuzetno važnom u podizanju morala među vojnicima. Čak je i vojnim zarobljenicima bilo dozvoljeno da pišu svojim bližnjima. Slanje pisama i razglednica bilo je besplatno.