Plastika – i kako joj odoleti

Zapravo vodim računa o smeću koje proizvodim. Inače svakodnevno pokušavam da smanjim količinu plastičnog otpada. Svoj ručak nosim u posudama za višekratnu upotrebu i NE kupujem plastične čaše za jednokratnu upotrebu. Kao što rekoh – inače.

Upravo danas, na putu do posla, kupila sam hitno potrebnu kafu. U čaši za jednokratnu upotrebu. Uhvaćena na delu! Otprilike 110 grama ugljen-dioksida odlazi na moj ekološki račun. I da, imala sam grižu savesti. Pre i posle. Samo nakratko, dok sam pila kafu, zaboravila sam na to nedelo.

Ali sada više nema kofeinske magije i taj parazit – čaša za jednokratnu upotrebu – nalazi se na mom pisaćem stolu. Gleda me i kao da govori: „Znala sam da ne možeš da mi odoliš“. Pored nje je moja omiljena porcelanska šoljica, vidno razočarana.

Ali hej, pa čašu za jednokratnu upotrebu ću najpre koristiti za sakupljanje smeće. Reciklaža, dakle.

Nisam jedina – zar ne?

„Osećati se loše – to svako za sebe mora da odluči“, kaže Gerhard Reze sa Univerziteta Koblenc-Landau. On predaje na smeru Ljudi i životna sredina: psihologija, komunikacija, ekonomija. „To je stvar koja zavisi od društvenih normi i naših ličnih moralnih shvatanja“, kaže Reze.

I zaista, sa svojom trideset i jednom godinom sam u dobrom društvu. Jer prema istraživanjima, moja starosna grupa najčešće poseže za čašama za poneti. A šta je sa savešću?

Većina ljudi mojih godina – a verovatno i mnogi drugi – za sebe će verovatno reći da su ekološki osvešćeni.

Strogo gledano „ekološka svest“ znači da postoji znanje o klimatskim promenama i spremnost da se nešto preduzme protiv njih.

Ali sama ta svest ne vodi po svaku cenu ka promeni ličnog „ekološkog ponašanja“ – dakle izbegavanje proizvodnje otpada, ušteda energije i vode, održiva potrošnja i angažman za zaštitu životne sredine.

Ali zašto ne? Da je svest uticala da budem konsekventna, danas ne bih kupila kafu za poneti. Isto se odnosi i na oko 460.000 ljudi samo u Berlinu, čije čaše za jednokratnu upotrebu, prema podacima jedne studije, svakodnevno završe u smeću.

Mnoge stvari određuju naše delovanje

Time – i recimo kada ljudi promene svoje ekološko ponašanje – bavi se relativno mlada disciplina o psihologiji zaštite životne sredine.

„Jedan od razloga su naravno naše rutine koje smo stekli tokom godina socijalizacije“, kaže Reze. On je recimo odrastao u domaćinstvu koje je imalo dva automobila. „Tada se podrazumevalo da kada neko napuni osamnaest godina odmah polaže vozački ispit.“ Najpre bi trebalo promeniti te navike.

Uostalom, ljudi imaju problem da odustanu od nečega, ističe Elke Veber, profesorka za energiju i životnu sredinu sa Univerziteta Prinston. „Istraživanja su pokazala da ljudi dvostruko jače osećaju opasnost da nešto izgube, nego radost da će nešto dobiti.“

To znači: pozitivni efekti koje naše promenjeno ponašanje ima na planetu, manje nas pokreću od gubitka naših ličnih sloboda – vožnje automobila, na primer.

Klimatske promene – još uvek daleko od nas?

Pritom svakodnevno dolaze loše vesti koje se tiču životne sredine i klime: godinu za godinom živimo iznad naših mogućnosti, uništavamo naše okeane smećem i mikroplastikom. Raste broj prirodnih katastrofa za koje su odgovorne klimatske promene. Cilj „dva stepena“ ili još bolje 1,5 stepena, važi za poslednju šansu kako bi se Zemlja spasila – o čemu se uvek iznova govori na klimatskim konferencijama. Da ne govorimo o zagađenju vazduha, uništavanju šuma, izumiranju vrsta, monokulturama, rastu broja stanovnika…

„Klimatske promene kao konstrukt obuhvataju više faktora koji nama ljudima otežavaju da delujemo“, kaže psiholog za zaštitu životne sredine Gerhard Reze. S jedne strane, klimatske promene se ljudima čine daleko, kako vremenski, tako i geografski. „Mi njih možda nećemo odmah osetiti, osim recimo suša ili vrućina u Nemačkoj.“

A sa druge strane, tema je jednostavno veoma apstraktna. I Elke Veber primećuje taj problem. Ljudi su uzdržaniji ako njihovo delovanje ne pokaže istog trenutka vidljive efekte. A kada je reč o zaštiti klime, verovatno će tek sledeće generacije zaista osetiti posledice. „Ali opet, trud koji bi trebalo danas uložiti, to je nešto veoma realno“, smatra Veber.

„Samo razmišljati o tome, ne pomaže“

Svi ti aspekti vode ka tome da mnogi ljudi jednostavno ne razmišljaju dublje o posledicama. „A samo o tome razmišljati, naravno, ne pomaže“, dodaje Reze.

Ono što bi, međutim, moglo da pomogne, smatra psiholog, jesu političke odluke. Zabrane koje omogućuju okvir u kojem se „ekološki ispravno ponašanje podstiče, a ne koči“. Primer je Zakon o obnovljivim energijama, koji je doveo do toga da su građani u Nemačkoj počeli da ulažu u proizvodnju električne energije iz obnovljivih energija.

Ugledati se na druge? Funkcioniše!

Ali ipak, anketa instituta YouGov pokazuje da mnogi ljudi preduzimaju lične mere za održiv život: veliki broj ispitanika nastoji da izbegne upotrebu plastike i najpre pokušava da popravi stvari, umesto da odmah kupi nove. Takođe, odgovornije koristi energiju.

Reze smatra da je okruženje važna tačka orijentacije za naše lično ponašanje. „Ako su recimo mnogi moji poznanici vegetarijanci, onda ću se verovatno zapitati šta je razlog tome i možda ću sam to probati.“

„Velike tačke“ svakodnevice

Ali da se vratimo mojoj šoljici za jednokratnu upotrebu. Svakodnevne odluke, poput mojih, Gerhard Reze označava kao „lepu, ali važnu kozmetiku“ – koja u čitavoj masi vodi ka važnim promenama. Ali još važnije su takozvane „velike tačke“. Na primer, smanjiti stambenu površinu, koristiti alternative automobilu, umesto aviona, na odmor putovati vozom.

To ipak ne umanjuje važnost mog današnjeg ispada.

Jer i te „sitnice“ su važne na putu ka „velikim tačkama“, piše Mihael Bilharc, stručnjak za održivi razvoj u svom strateškom konceptu „Ključne tačke održivog konzuma“. „Ideja ’Najpre najvažnije!’ nije argument da se umanji doprinos potrošača“.

Doduše, naši individualni i svakodnevni napori su globalno gledano uvek mali. Istovremeno, međutim, nije sporno da „problemi vezani za globalnu potrošnju mogu da se smanje samo ako se svakodnevni potrošački obrazac ljudi u industrijski razvijenim zemljama radikalno promeni.“

U kolektivu spasiti svet

Gerhard Reze naglašava obavezu društva. „Mnogi kažu: ’Sam ne mogu da učinim ništa’. Delimično je to tačno. Ali upravo je to ono što nas ljude koči“, ističe psiholog. „Moramo da uspemo u tome da osećaj pojedinca prenesemo na kolektivni nivo. To znači da bi izazove trebalo da shvatimo kao zajedničku obavezu.“

„Inače“, kaže Reze na kraju našeg razgovora, „nabavite sebi čaša za kafu za višekratnu upotrebu.“

Nju već imam – ali nikad tamo gde mi je potrebna. To ću odmah da promenim.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android