Poljska na putu ka referendumu?
18. novembar 2017.
„Izašli smo na kraj sa Grčkom Aleksisa Ciprasa, izaćićemo na kraj i sa Poljskom Jaroslava Kačinjskog“. Tako su diplomate Evropske unije razmišljale 2015. nakon izborne pobede nacionalno-konzervativne stranke „Pravo i pravda“ (PiS). Iako se mnogi političari u Briselu nerado sećaju perioda 2006-2007, odnosno vremena kada je Kačinjski bio premijer Poljske, oni su ipak u vreme formiranja nove vlade u Varšavi 2015. bili poprilično mirni. Kačinjski na kraju i nije ušao u vladu, nju je formirala Beate Šidlo, ali ubrzo je postalo jasno: on je taj koji vuče sve konce iz pozadine, utiče na najvažnije političke odluke ili ih čak sam donosi.
U početku su mnogi u Briselu na tenzije između Evropske unije i nove poljske vlade gledali kao na pokušaj Kačinjskog da čvrstim stavom obezbedi sebi poštovanje u njegovoj sopstvenoj državi, ali i van nje. Međutim, problemi su se ubrzo proširili. Evropska komisija je već u januaru 2016. reagovala na probleme tamošnjeg Ustavnog suda u vezi sa reformama poljskog pravosuđa. Tako je po prvi put pokrenuta formalna procedura pod nazivom „Dijalog o pravnoj državi“, što je opet u Poljskoj izazvalo neraspoloženje prema institucijama EU. Raniji pokušaji Evropske unije da zaštiti pravnu državu u Poljskoj bili su neuspešni jer je na osnovu postojećih sporazuma Unije u takvim slučajevima praktično nemoguće uvesti nekakve prave sankcije.
Kao odgovor na kritike iz Brisela, Varšava je počela da dovodi u pitanje neke od nadležnosti Evropske komisije. Poljska je tako godinu dana kasnije nastavila sa sečom drveća u zaštićenom području prašume Bijalovica, uprkos presudi Evropskog suda pravde koji je zahtevao hitno i momentalno zaustavljanje seče. Tako nešto dogodilo se po prvi put u istoriji EU. Varšava je kasnije promenila svoj stav i postala donekle pomirljivija, ali taj slučaj u suštini još uvek nije rešen.
Neprijateljstvo prema Nemačkoj
Kritičari vladi stranke „Pravo i pravda“ prebacuju i to da raspiruje neprijateljstvo prema Nemačkoj, iako Varšava i Berlin već godinama neguju dobre odnose. Smatra se da PiS time želi da učvrsti svoju poziciju kod glasača. Pritom su veze s Nemačkom kamen-temeljac poljske spoljne politike, a i Nemačka je bila najvažniji zagovornik ulaska Poljske u Evropsku uniju 2004. godine.
Nesuglasice između tih dveju zemalja dostigle su vrhunac prilikom ponovnog izbora predsednika Saveta EU. Stranka PiS je odjednom demonstrativno odlučila da Donalda Tuska, bivšeg poljskog premijera, posmatra ne više kao poljskog, već kao „nemačkog kandidata“. Umesto da mu pruži podršku, u martu 2017. glasali su protiv njegovog ponovnog izbora za predsednika Saveta EU. Političari PiS navode čak i to da je Poljska na tim izborima bila preglasana (27 prema 1), jer je kancelarka Angela Merkel šefove drugih vlada EU „primorala“ da podrže njenog favorita.
Dovođenje institucija Evropske unije u pitanje i distanciranje od Nemačke, iz ugla vlade u Varšavi služi „obnovi poljskog suvereniteta“. Vlada je već u prvim mesecima svog postojanja odlučila da Berlin zameni Londonom kao glavnim saveznikom u EU. To se dogodilo neposredno pre nego što je pala odluka o „bregzitu“. Osim toga, produbljena je i saradnja u okviru Višegradske grupe, kojoj, osim Poljske, pripadaju i Slovačka, Češka i Mađarska. Iako Višegradska grupa kao „evroskeptična internacionala“ još uvek nije napravila nešto naročito puno, Varšava ostaje pri svojim snovima o bloku pod poljskim vođstvom koji bi bio protivteža Berlinu, a u izvesnoj meri i Parizu.
EU – to je „nešto što se mora“
U Poljskoj su debate u vezi izbeglica i njihove raspodele po sistemu kvota pojačale utisak da EU želi da primora zemlje-članice na neželjeni multikulturalizam, prvenstveno „diktiran iz Berlina“. Poljski državni mediji terorističke napade u zemljama Zapadne Evrope predstavljaju kao direktnu posledicu grešaka briselskog establišmenta. Kačinjski se spretno poigrava tenzijama između Istoka i Zapada, a to ne utiče samo na Poljsku: mnogi građani novih zemalja-članica EU ne vole da im „stara Evropa“ drži lekcije.
Na Istoku, građani ulazak svojih zemalja u EU vide više kao „istorijsku pravdu“, a manje kao „ulazak u zapadnu školu demokratije, pravne države i tolerancije“. Nekada je ulazak u EU za Poljsku bio mera svih stvari, a danas je to „manje zlo“.
Stranka PiS svojim biračima objašnjava da je poljsko članstvo u EU „nešto što se mora“, jer samo tako Varšava može da ima uticaja u EU, pre svega na politiku Unije prema Rusiji. U isto vreme, vlada i mediji bliski državi prenose negativnu sliku o EU, sličnu onoj koja se mogla videti u Velikoj Britaniji uoči „bregzita“.
Da li je moguć referendum o izlasku iz EU?
Više od 80 odsto građana Poljske odobrava postojanje i članstvo u EU, ali to odobravanje moglo bi se pre opisati kao površno. Više od 70 odsto Poljaka ne želi da se pridruži evrozoni, a samo polovina ispitanika glasala bi za uvođenje evra kao valute, ukoliko bi to bio uslov bio ostanak u EU. Pored toga, simpatije za Evropsku uniju nastavile bi da se smanjuju ukoliko bi članstvo u Uniji bilo vezano za prihvatanje izbeglica. Stranka „Pravo i pravda“ zastupa pragmatični stav prema EU i očekuje beneficije, poput korišćenja sredstava iz velikodušnih fondova Unije, ali bez da zauzvrat pruži solidarnost u pitanjima kao što su distribucija izbeglica.
Izgleda da se ta zemlja danas nalazi u začaranom krugu. Njen status u Evropskoj uniji od 2015. se pogoršao. Čak su propali i neki njeni opravdani zahtevi za određenim reformama EU. To bi moglo da poveća frustracije, kako u vladi, tako i u poljskom društvu i eventualno da u toj zemlji izrodi ideju o organizovanju referenduma o članstvu Poljske u Uniji. Opozicija već upozorava da politika Jaroslava Kačinjskog može da dovede Poljsku do „polegzita“. Međutim, još verovatniji scenario jeste da će nenaklonjenost Poljske za nove projekte evropskih integracija, konstantne tenzije sa Briselom i iskrivljeni imidž EU koji se širi u zemlji, gurnuti Poljsku na margine Evropske unije. To će ih odvojiti od dobro integrisanog jezgra, odnosno prebaciti u drugu, treću ili čak četvrtu „EU-brzinu“.