Bilo je to političko ludilo prve klase. Još pre početka sastanka na vrhu Evropske unije, poljska premijerka najavila je da će učiniti sve kako bi sprečila ponovni izbor Donalda Tuska za predsednika Saveta EU. Šta znači „sve“? Ići će okolo, vrištaće i skakaće? Čitavo veče će da peva poljsku himnu?
Kao poslušna marioneta, ona u stvari samo sledi i one najbesmislenije naredbe svog stranačkog šefa Jaroslava Kačinjskog. A on mrzi Donalda Tuska kao kugu: krivi ga za sopstveni izborni poraz 2007, a nekako ispada da je on odgovoran i za smrt njegovog brata. Ali pokušati da se zbog toga uzmu kao taoci svih ostalih 27 zemalja, mogao je da se završi samo na jedan način: neuspehom.
Šta bi to trebalo da znači?
Šta je zapravo hteo da postigne taj vrhovni teoretičar zavera i svemoćni poljski manipulator? Još u vreme kada je bio premijer, Kačinjski je gnjavio EU sa svojim maksimalnim zahtevima i pretnjama. Njegove tipične karakteristike bile su beskrajna tvrdoglavost i beskonačni nacionalizam.
Proteklih petnaest godina predsedniku stranke Pravo i pravda (PiS) nisu podarile nikakvu staračku blagost. Sasvim suprotno: on opet pokušava da Evropskoj uniji nametne svoju volju i to ucenom, kroz provalu neverovatnog samouverenja o sopstvenoj važnosti. A to je, uzgred budi rečeno, u slučaju Tuska, završilo na grandiozno pogrešan način: glasanje je završilo sa 27 glasova za i jednim protiv. Ostavili su ga samog čak i njegovi prijatelji iz Višegradske grupe, kao i britanska premijerka.
Jedino što nije jasno jeste, šta je Kačinjski uopšte hteo da postigne? Ovde se ne radi o više novca za Poljsku ili više uticaja prilikom odlučivanja u EU, kao što je to obično bilo do sada. Ovde se radi samo o samodokazivanju jednog jedinog čoveka. Možda i o poljskoj unutrašnjoj politici: o tome svedoči i vrištanje o „diktatu iz Berlina“ nakon izbora Tuska.
I poljska vlada je već naučila kako funkcionišu „alternativne činjenice“. I uverena je da će njeni birači oduševljeno da progutaju tu političku predstavu. Kod dela publike uvek dobro prolazi uloga „herojske žrtve“.
Poljsko rušenje mostova
Ali inače? Gde je u stvari još mesto Poljske u Evropi? Kačinjski sve više vuče čitavu svoju zemlju u izolaciju. „Budite oprezni oko toga koje ćete mostove da srušite za sobom“, upozorio je Donald Tusk svoje zemljake. Međutim, članovi vlade u Varšavi ponašaju se kao poludele pubertetlije i treskaju baš svim vratima koja mogu da dohvate.
To je detinjasto, nezrelo i nekako smešno ponašanje. U istoriji Evropske unije, koja je inače zaista bila bogata i idiotima, još se nije dogodilo da neka zemlja iz čiste tvrdoglavosti ne potpiše zaključke zato što nije uspela da nametne svoju volju.
Evropa je u teškom položaju i strpljivost „odraslih“ u Uniji sa Poljskom ima svoje granice. Već se mogu čuti prvi glasovi koji predlažu da se Varšavi zatvori slavina iz koje teče novac. Svake godine iz evropskih fondova u Poljsku odlazi 11 milijardi evra. Ta je zemlja prima najveću pomoć u Evropskoj uniji. Za dve godine, pregovaraće se o narednom budžetu, a tada će i biti manje novca u kasi, jer neće više biti Velike Britanije.
Ako Poljska ovako nastavi, ona onda uskoro više neće imati prijatelje da je podrže prilikom odlučivanja o raspodeli sredstava iz fondova. A to više neće – i to posebno neće – Nemačka. Neprestana dreka iz Varšave dovodi druge do samih granica – pa i preko njih, ona ugrožava sve dobrosusedske odnose. A ako sada Poljska ugrozi i jedinstvo EU, i to iz čiste samovolje, onda će se ona u Evropi „različitih brzina“ brzo naći ne samo pred vratima, nego negde daleko, u nekom udaljenom ćošku na parkiralištu Evropske unije.