Položaj slepih u Srbiji: bolje nego pre, nedovoljno dobro

S crnim povezom preko očiju, na terenu veličine odbojkaškog, igrači bacaju na gol protivničkog tima tešku loptu u kojoj su zvončići. Uz pomoć zvuka, protivnička ekipa raspoređuje svoju odbranu i munjevito uzvraća napad.

Tako se igra golbal, sport namenjen slepim i slabovidim ljudima koji mogu da igraju svi. Sport u kome je tišina presudna, jer sluh je ono najvažnije što igrači imaju.

U toj paraolimpijskoj disciplini, nemački klub RGC Hansa pobedio je niški Golbal Nais sa 15:5, u sred Niša, i tako osvojio turnir Grand pri u organizaciji niškog kluba i Evropske asocijacije golbal klubova.

Iako postoje tek pet godina, niški golbalisti ne kriju zadovoljstvo što su uspeli da organizuju takav događaj po prvi put u Srbiji. Uspeli su da dovedu klubove iz Finske, Grčke, Nemačke, Holandije i Srbije.

Stefan Stevanović, kapiten Golbal Naisa i organizator turnira kaže da za sam turnir nisu ništa morali da prilagođavaju kako bi se igrači iz drugih zemalja lakše snašli. Sala u kojoj su igrali je nova, što je veoma dobro za taj sport. Međutim, kretanje po gradu nosi svoje probleme i u svakodnevnom životu tih ljudi.

Loša infrastruktura gradova

„Arhitektonske barijere i nepristupačnost, javni prevoz, zvučni semafori, to su stvari koje su osnovne i vitalne, i koje mogu da se reše i na vrlo jednostavan način“, kaže Stefan. „Sve ostalo je danas rešila tehnologija. Mi imamo kompjutere, imamo telefone koje koristimo, aplikacije, čitanje novčanica. Sve neke praktične stvari rešila je tehnologija. Ali, ono što zavisi od nas, od samouprava, od države, te arhitektonske barijere, to su stvari koje nama prave problem“, objašnjava mladi Nišlija. Slep je od svoje druge godine, ali danas ipak ima fakultetsku diplomu Pravnog fakulteta, sprema doktorat i zaposlen je u struci.

Kaže da tek poslednjih godina urbanisti počinju da razmišljaju o slepima, pa nekoliko novih parkova u Nišu imaju stazu za slepe. Podseća i da u Srbiji postoji zakon po kojem je psima vodičima dozvoljen ulazak u bilo koju javnu instituciju, u taksi, hotele, ali to u Srbiji, kako kaže, nije razvijeno i prilično ga je plašilo zbog dolaska igrača iz Evrope.

„Mi imamo ovde klub iz Soluna koji je došao s psima vodičima. Srećom, hotel u kojem su odseli nije pravio problem da psi uđu u sobe s njima. To jeste minimalno pravo, ali je za svaku pohvalu, jer u Srbiji to nije standard“, kaže Stefan.

U Srbiji ne postoji kultura korišćenja pasa vodiča, a ne postoji ni škola za dresuru tih pasa. U školama za obuku pasa saznajemo da je to zato što je „infrastruktura gradova loša i može da ometa pse“. Najbliža dresura pasa je u Hrvatskoj i u Sloveniji.

Olakšan put kroz obrazovanje

Psi bi svakako olakšali i ubrzali kretanje slepih i slabovidih u Srbiji, ali rešavanje brojnih drugih prepreka je važnija stvar, kaže nam Nišlijka Marija Milanović. Ona je psihološkinja s masterom iz novinarstva. Danas je zaposlena „na određeno vreme“ u seoskoj osnovnoj školi s polovinom radnog vremena kao psihološkinja, a polovinom kao nastavnica građanskog vaspitanja.

Prepreke su, kaže, na svakom koraku: od odrastanja, okoline, kretanja, preko obrazovanja i na kraju zaposlenja. Kaže i da je podrška porodice i okoline veoma važna tokom odrastanja, ali isto tako i unutrašnja snaga slepe osobe.

Danas je ipak lakše ići kroz obrazovanje, nego kada je ona išla u školu i na fakultet, kaže Milanović, jer ima sve više udžbenika u elektronskoj formi, što uz pomoć čitača ekrana može da se pročita. Takođe, značajne pomake napravio je i Zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji osoba s invaliditetom, ali Milanović napominje da, iako slepe i slabovide osobe procentualno spadaju u najobrazovaniju grupu ljudi s invaliditetom, one i dalje veoma teško dolaze do posla.

„Mislim da je to zbog toga što poslodavci nisu informisani da slepe osobe mogu da doprinesu u poslu i da ne moraju da budu sa slepom osobom stalno, da one mogu samostalno da se kreću i kroz kancelariju, na svom radnom mestu i da rade na računaru. To su neke možda bizarne stvari, ali verujem da poslodavce to odvraća od zapošljavanja slepe osobe“, kaže Marija Milanović i ujedno ukahzuje da je mali broj peripatologa u Srbiji koji obučavaju slepe ljude za samostalno kretanje.

Dodaje i da na svom radnom mestu nastavnice predmeta građansko vaspitanje ima prepreku u samom elektronskom dnevniku koji svakodnevno koristi. Kada treba da unese izmene časa u elektronski dnevnik, ikonica je samo crtež olovke bez teksta. To njen čitač ekrana ne može da pročita. Ipak, naučila je gde se ta olovka nalazi, pa dalje uspešno koristi ovu aplikaciju.

Zapošljavanje – predrasude, ali i nedostatak subvencija

U Srbiji živi oko 12.000 slepih i slabovidih osoba. Njihov položaj zavisi i od toga da li žive na selu ili u gradu, kažu u Savezu slepih Srbije. Ipak, osnovni problemi mogu se podeliti na nekoliko oblasti: obrazovanje, zapošljavanje, primenu postojećih zakona u praksi i stvaranje pristupačnog okruženja, i na kraju – brojne predrasude okoline.

U oblasti obrazovanja je inkluzija, kako kažu u Savezu slepih, uvedena pre više od deset godina. To ima svoje prednosti, ali i nedostatke. Naime, redovne škole nemaju tiflologe, osobe koje bi radile na opismenjavanju slepe dece na Brajevom pismu. Prilagođena literatura i pedagoški asistenti su takođe u nedostatku.

U oblasti zapošljavanja se Savez zalaže za izmenu zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom koji se, kako kažu, malo primenjuje u praksi. „Poslodavci nisu spremni da zaposle slepu osobu, što zbog predrasuda, što zbog nedovoljno subvencija koje država daje za opremanje radnog mesta za njih. Želimo da se novim zakonom omogući veće zapošljavanje slepih na otvorenom tržištu, jer te osobe spadaju u red najobrazovanijih među osobama sa invaliditetom.“

„Među slepim i slabovidim osobama je dosta fizioterapeuta, pravnih tehničara, diplomiranih pravnika, profesora jezika, književnosti, muzike, a često se odlučuju i za IT-smerove. Mišljenja smo da društvo treba da nam pruži priliku da pokažemo svoje sposobnosti, a ne da poslodavci u prvi plan stavljaju naš invaliditet“, kažu za DW u Savezu slepih Srbije.

Različite vrste diskriminacije takođe su veliki problem, na primer u pojedinim bankama i institucijama kada slepe osobe dođu da ostvare svoja prava koja im pripadaju. Naime, od 2016. godine zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, uvedena je mogućnost potpisa faksimilom, ali je primena i dalje sporna na pojedinim mestima.

U stalnim su pregovorima sa državom oko ostvarivanja brojnih prava, kažu u Savezu. Zalažu se za izmenu zakona o socijalnoj zaštiti i za uvećanje dodatka pomoć i nega drugog lica.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.