Pomirenje 2.0
20. maj 2017.Mislili smo da je sve to daleko. Rat, užasna prošlost, koja dugo nije htela da prođe, da bi na kraju ipak – prošla. „Čovek sa prošlošću“, kada kažemo tako nešto, slušalac odmah sluti da se ne radi o nečem dobrom, već o nečem problematičnom ili lošem.
Imajući to zlo pred očima, ipak smo uspeli – i pored Hladnog rata i Berlinskog zida – da nekoliko decenija očuvamo mir u Evropi. Mir bar u smislu ne-rata, a to je ponekad podsećalo na grobni mir. Kasnije je došla Bosna, da. Kosovo. I ono. Naposletku Donbas, Donbas, Donbas, bez kraja i konca. Ali, Evropa je bar pošteđena velikog sukoba sa milionima mrtvih.
Tako je bilo i između Nemačke i Poljske. Mislili smo da je rat daleko. Gledali smo kako se Nemačka polako, i pod pritiskom spolja, suočava sa svojom prošlošću. Gledali smo kako se sklapaju desetine hiljada nemačko-poljskih brakova. Slušali smo kako nemačko-poljska trgovina juri od rekorda do rekorda.
Sada su nemački predsednik Štajnmajer i ministar spoljnih poslova Gabrijel u Poljskoj. Nemački predsednik posećuje Varšavski sajam knjiga. Iza kulisa se govori da su to teške posete. I da su baš zato utoliko važnije.
Istovremeno se na naslovnim stranama nekih poljskih magazina vidi političar EU Donald Tusk, omiljeni neprijatelj poljske vlade, u uniformi Vermahta – pored kancelarke Angele Merkel (u civilu). Ponovo je u opticaju optužba za „poslušnost prema Nemačkoj“. Tusk, danas predsednik Saveta EU, u jednoj predizbornoj kampanji pre dvanaest godina je već iskusio koliko je to opasno kada se potegne „nemačka karta“: njegovi protivnici iz stranke Jaroslava Kačinjskog tada su kao veliku temu pominjali to što je Tuskov deda (posle boravka u jednom nemačkom koncentracionom logoru) morao da služi Vermahtu. Tusk je izgubio na izborima.
Slučajno su sada objavljene i dve knjige u kojima se govori o toj temi. One gotovo da se međusobno dopunjuju; u jednoj se govori o susretima Nemaca sa istočnim susedima, u drugoj – o susretima Poljaka sa zapadnim susedima. Ako je nemačko-poljsko pomirenje veliko blago, onda je svaka od ovih knjiga – riznica.
Prva knjiga ima naslov „Moja Poljska – moji Poljaci. Prilazi i gledišta“ (izdavač: Harasovic, Vizbaden). U njoj 43-oje Nemaca u kratkoj i često zabavnoj formi opisuje svoje prve, ili najlepše, susrete sa susedima. Među pripovedačima su i tri nemačka predsednika. Jedan od njih je Roman Hercog, koji se živo i ne baš diplomatski priseća: „Leh Valensa je skroz spontan čovek, što bi vojska rekla, stara kuka“ – kao i da Valensa nije baš bio kao stvoren za ispredanje finih kompromisa.
Pripovedači u toj knjizi prezentiraju divne priče. An-Sofi Muter piše o „srećnim susretima“ i „duhovnom srodstvu“ sa kompozitorima Vitoldom Lutoslavskim i Kžištofom Pendereckim. Posebno je zanimljiv kratak tekst džez-muzičara Emila Mangelsdorfa. Njega su 1939, kada je imao 14. godina, poslali u logor za obuku Hitlerjugenda u Mazuriji. Omladina je pripremana da „preuzme seoska imanja na istočnim područjima koja je trebalo okupirati“.
A onda je mali Emil 1. septembra začuo topovsku paljbu! Potkraj rata, Mangelsdorf je morao da se bori i u Rusiji. Četiri godine je proveo u ratnom zarobljeništvu u Rusiji. Više godina kasnije, 1957, pozvan je na jedan džez-festival u Poljsku. Tokom putovanja o njemu se starao jedan mlad Poljak koji je na ruci još imao istetoviran logoraški broj. Brzo su se sprijateljili. „Do danas kod mene postoji most u mislima koji me vodi u vreme prepada nacističke armije na Poljsku.“
Druga knjiga je manje esejistička i ima više naučne pretenzije; njen naslov glasi: „Ti si moj daleki brat... portreti poljskih prijatelja Nemačke“ (izdavač: Fibre, Osnabrik). Tu se u 18 poglavlja predstavljaju ličnosti iz Poljske. Za sve njih je odnos sa Nemačkom bio važan, a često i bolan, deo života. Baš kao što im nije bilo lako da budu „prijatelji“ Nemačke – već i zbog pritiska okoline.
Vremenski raspon seže od poljskog kneza Antona Hajnriha Radzivila (1775-1833), davnog zagovornika nemačko-poljskog zbližavanja, pa do bivšeg poljskog ministra spoljnih poslova i bivšeg zatočenika Aušvica Vladislava Bartoševskog. U mnogim biografskim skicama opisana je velika tragedija 20. veka. Emil Hulevic, prevodilac i prijatelj Rilkea, ubijen je u masovnoj egzekuciji koju su izvršile nemačke jedinice u Varšavi. Tadeuš Mazovjecki, koji je kao premijer 1989. zajedno sa Helmutom Kolom zasnovao novo nemačko-poljsko dobrosusedstvo, izgubio je svog brata Vojćeha u koncentracionom logoru Štuthof.
Svi oni su, kako to Mangelsdorf kaže, imali „misaoni most“ u glavi – koji ih je vodio u prošlost. I uspeli su da nađu put ka budućnosti. Mi, Nemci i Poljaci, moramo da pripazimo da u današnje vreme poruka mržnje i lažih vesti, ti putevi ne zarastu ponovo u korov.
Gerhard Gnauk potiče iz nemačko-poljskog braka. On je unuk jednog učesnika Varšavskog ustanka i jednog vojnika Vermahta. Živi i radi u Varšavi kao dopisnik lista Velt. Tekst je deo naše subotnje serije Moja Evropa u kojoj o kontinentu pišu autori iz zemalja istočne i jugoistočne Evrope. Ostale tekstove pronađite ovde: Moja Evropa