Poprište sledeće velike krize?

Neki problemi u Evropi kao da postaju sve gori što češće o njima govorimo. U to spada i bankarski sektor u Italiji. Evropski bankarski zavod EBA procenjuje da vrednost trulih kredita u Italiji iznosi 200 milijardi evra; drugi računaju sa sumom od 360 milijardi. Sve zavisi od načina brojanja. Ali, poruka je jasna: ako krediti tog reda veličine puknu, italijanska država više neće moći da sama nosi njihov teret, a i zajednica zemalja evrozone bi bila preopterećena.

Osnovni problem je i dalje slaba konjunktura u Italiji. „Italijanska privreda ne beleži rast i delimično se nalazi u recesiji“, kaže Martin Faust, profesor bankarske ekonomije u frankfurtskoj Finansijskoj školi. „Preduzećima i privatnim domaćinstvima u Italiji ne ide dobro; oni delom nisu u stanju da plate svoje kamate i dugove.“

Dogodine u isto vreme

Ovaj problem je poznat godinama. U jesen 2014. je devet italijanskih banaka palo na takozvanom evropskom testu opterećenja. Najveću rupu u kapitalu je imala banka MPS – inače najstarija od svetskih banaka koje još postoje. Otada se mnogo toga dogodilo, ali to nije bilo dovoljno. Početkom 2015, jedna odredba EU je trebalo da se pobrine da se ne ponove greške iz prošlosti. Sada banke ne smeju biti spasavane novcem poreskih obveznika, kao što je to često bio slučaj posle finansijske krize 2008.

„Vlasnici obveznica i oni sa ušteđevinom koja prelazi zakonski minimum, moraju da strahuju da će izgubiti deo svog novca“, kaže Faust. „To ne doprinosi stabilnosti banaka, jer mnogi investitori će sada nerado zajmiti novac bankama. Jer se boje da će na kraju oni biti garanti“.

Vrzino kolo

Slaba konkjunktura, oklevanje ulagača – problemi italijanskih banaka su se vremenom povećavali umesto da se smanjuju. A kraj nije na vidiku. „Možemo poći od toga da će gubici banaka narednih godina da se bitno povećaju“, smatra profesor Faust. „Problem je što truli krediti redukuju sopstveni kapital banaka. A bez sopstvenog kapitala banke ne mogu da prežive“, kaže Faust. To je vrzino kolo, jer upravo u vreme slabe konjunkture, preduzeća su upućena na jake banke.

Početkom 2016, italijanska vlada se sporazumela sa EU oko mogućnosti da se truli krediti prepuste „lošim bankama“. U aprilu je osnovan još jedna spasilački fond zvani Atlante, koji su banke u državi napunile sa oko četiri milijarde evra.

Odmah posle osnivanja, Atlante je imao pune ruke posla: dve regionalne banke su tražile pomoć – i polovina spasilačkog fonda je već bila potrošena. Otada postoji spor oko toga ko će ga ponovo napuniti. „Mnoge banke nemaju kapital za punjenje tog fonda“, kaže Faust.

Opet pomoć države?

Na samitu EU prošle nedelje, italijanski premijer Mateo Renci je predstavio svoj plan pomaganja banaka novcem ubranim od poreza. On želi da ih snabde sa 40 milijardi evra svežeg kapitala, kako bi mogle da prodišu. Rencijev argument: referendum o izlasku Velike Britanije iz EU je stvorio vanrednu situaciju u kojoj je takva pomoć dozvoljena. To je samo izgovor, smatra Tomas Hartman-vendels, profesor bankarske ekonomije u Kelnu: „Nema uzročne veze između bregzita i aktuelnih problema italijanskih banaka“.

On tvrdi da italijanske banke treba sanirati, ali da to mora biti rađeno po novim pravilima: tek kada vlasnici i poverioci budu odrešili kesu, moći će i država to da učini. „Posle finansijske krize se govorilo da ne sme više da se desi da za riskantne bankarske poslove garanti budu poreski obveznici“, podseća Hartman-Vedels, „sve to se sada ponovo dovodi u pitanje.“

Italijanski premijer Renci se nalazi pod političkim pritiskom, a državne garantije će prouzrokovati troškove tek kada dođe do ozbiljne situacije, tvrdi ovaj ekspert. „A to je ponovo najjednostavnije rešenje koje dugoročno ne vodi iz slepe ulice.“

Sledeća proba

Drama bez kraja jasno pokazuje slabosti monetarne unije. Italijanska privreda se ne pokreće, jer su izostale temeljne reforme a evro je preskup. Što kriza bude duže trajala, i problemi će biti sve veći. „Krize u evrozoni još ni izdaleka nisu prevaziđene“, kaže Martin Fuast: „Strukturalne teškoće su poslednjih godina samo gurane u stranu, ali nisu rešavane“.

S obzirom na ogroman volumen trulih kredita u Italiji, Hartman-Vendels sa kelnskog univerziteta očekuje da će pre ili kasnije za banke opet morati da garantuju evropski poreski obveznici. „To će biti neophodno. Italijanska država to sama neće moći, jer je prezadužena.“ Španija je između 2012. i 2014. dobila 40 milijardi evra kao pomoć iz Evropskog fonda za spas evra – da bi rekapitalizovala svoje banke. Pregovori o sličnom programu u Italiji bi mogli da ionako napete odnose u monetarnoj uniji stave na novu tešku probu.