Pravda ipak stiže logističare genocida

Retka je pojava u nemačkim sudovima da presuda bude teža nego što je zatražilo tužilaštvo. Ali, u slučaju Oskara Greninga to je zapravo nebitno. Jer, u odnosu na činjenicu da je on saučesnik u ubistvu u 300.000 slučajeva, kazna je svakako zanemarujuće mala, bez obzira da li se radi o tri i po ili četiri godine zatvora.

Višegodišnja kazna zatvora protiv jednog 94-godišnjaka deluje apsurdno kao kazna na više od 100 godina zatvora, uobičajena u mnogim zemljama za serijske prestupnike. A pošto savremena Nemačka ima veoma human kazneni sistem, više je nego verovatno da Grening s obzirom na krhko zdravlje neće ni morati u zatvor.

Spasavanje časti pravosuđa

Ova presuda je, dakle, čisto simbolična. Ona je pre svega spasila obraz nemačkom pravosuđu koje nije uspelo pred sud da izvede ni 100 od čak 7.000 pripadnika SS-a u Aušvicu. Pravosuđu koje je protiv Oskara Greninga 1977. povelo istragu, ali ju je 1985. obustavilo – zbog nedostatka dokaza.

Pri tom su još šezdesetih godina mnogi zločinci iz Aušvica bili poznati imenom i prezimenom. Tada su bili mlađi i mogli su da budu kažnjeni, da odu u zatvor. Mnogi od njih se nisu krili već su kao Oskar Grening normalno živeli u Nemačkoj i otvoreno pričali o onome šta su radili i videli. Ali niko nije hteo da ih tuži niti da im sudi.

Zašto je to bilo tako? To je prvi put opisano 1987. u sada nadaleko poznatoj knjizi Inga Milera: „Stravični pravnici – nerešena prošlost našeg pravosuđa“. U njoj su detaljno analizirani zločini pravnika u nacionalsocijalizmu i navedeno je koliko je njih prosto nastavilo da radi u državnoj službi posleratne Savezne Republike Nemačke. Knjiga je i danas vredna čitanja.

Preživeli kao svedoci

Nemačka sada ima novu generaciju tužilaca i sudija. To je jedan od razloga što je uopšte došlo do procesa protiv Greninga. Ali za suđenje je pre svega zaslužna šačica delom odavno penzionisanih pravnika koji nisu hteli da odustanu od potrage za nacističkim zločincima. Oni su se pobrinuli da se u procesu sasluša mnogo više svedoka nego što je bilo obavezno da bi se utvrdila krivica Oskar Groeinga.

Proces je svoju najveću simboliku imao baš u tim trenucima: preživeli iz Aušvica, imali su verovatno poslednji put priliku da javno govore o svojim patnjama i da to uđe u sudski zapisnik. To je za mnoge od njih bilo mnogo važnije od izrečene presude.

Nikad više siguran

I Oskar Grening je takođe dao značajan doprinos simbolici ovog procesa. Za razliku od mnogih optuženih za zločine iz vremena nacizma, on ništa nije demantovao niti negirao nego jasno priznao svoju krivicu. „Aušvic je bio mesto u kojem nije smelo da se saučestvuje“ – ova rečenica u Greningovoj završnoj reči, trebalo bi da odzvanja u ušima svih neonacista i onih koji negiraju holokaust.

Na kraju, odlučujuća poruka ove presuda ostaje da genocid i zločini protiv čovečnosti ne zastarevaju! Svako ko u tome učestvuje – čak i indirektno – nikada ne bi trebalo da se oseća zaboravljenim od pravde.