Praznične tezge i Hristovo obrezivanje

Jovan Nikolić

1. Tople suze Deda Mraza

Početkom novembra 1989. godine u Beogradu, negde sabajle oko pola tri zazvonio je telefon u mojoj mansardi na Slaviji. Nije mi padalo na pamet da se javim i okrenuo sam se na drugu stranu, ali onaj tamo bio je ludački uporan.

- Kaži… - podigao sam slušalicu, da ne zaglavim sa živcima.

- E, Jofe ti si, slušaj matori, imam odličnu ideju, skupio sam sjajnu ekipu, imaćemo sponzore i može da se desi veliku lovu da uzmemo… gledaj ovako…

- Ko je bre !

- Oliver ovde, šta radiš?

- Ništa brate, evo upravo heklam!

Bio je to pokojni Oliver Viktorović, sjajni reditelj amaterskih pozorišta po Srbiji i glumac, moj prijatelj sa kojim me je u Čačku upoznao isto tako već pokojni prijatelj Petar Panić – Šule. Sutradan mi je u bifeu dečjeg pozorišta „Duško Radović“ Oliver potanko objasnio da ćemo igrati predstavu za decu „Još samo danas u vašem gradu“, koju sam davno napisao, u duetu sa dramskim piscem i humoristom, Čačaninom, eto još jednim dragim pokojnikom, Slobodanom Matovićem - Džajom.

Iza nas je ostao bulevar vinjaka, Oliverovog jedinog i omiljenog „pićenca“, i dogovor o početnom sastanku sa glumcima. Bila je to zaista sjajna ekipa mladih glumaca, a kompozitor songova bio je Đole, docnije vokal u grupi „Generacija 5“. Probe su krenule udarnički u Domu kulture na Zvezdari, do duboko u noć, uz neviđene psovke, svađe, urlanja, koja je uglavnom inicirao Oliver, njegova nezgodna narav i „složen karakter“.

Neki nisu imali stomak, napustili su, nađene su zamene, ali ja sam bio obavezan prisustvovati svakoj probi. I danas mislim da mi je posle vojske taj period bio najbolji psihofizički trening u životu. Oliver je negde bio perfekcionista u svojim rediteljskim zamislima, ali je umeo i žestoko da uvredi u svojim replikama i didaskalijama. Jedared sam ga upozorio da takvim svojim incidentnim ponašanjem počinje da gubi kvalitetne ljude oko sebe. Ipak sam ga gotivio. Njegovu fanatičnu posvećenost pozorištu i glumi.

Doduše taj tekst, koji je trebalo odigrati nije bio zahtevan ali mizanscen jeste. Cirkuski artizam morao je, po njegovoj zamisli i „direktivi“ biti čist i jasan. I to je izgurao, samo mi koji smo učestvovali znamo kako, do kraja. Bio je frajer, fajter, neprejebiv, drzak, nenadgornjiv i provokativan u polemici makar morao štakama da zamaše u vazduhu. I postajao je lagano zbog svojih osobenosti „sve samlji“. Mnogi u Beogradu nisu voleli blizinu takvih drčnih tipova kakvi su bili on ili Prele (pokojni Dušan Prelević). Bilo im je svojstveno da namirišu folirante i gmazove i da se munjevito i bez pardona ustreme na njih. Cenili su odvažne i istinoljubive, one koji stoje iza svojih reči i delanja, rečju, likove sa „integritetom“, tačnije mudima.

Predstava je već bila prodata velikim firmama u Beogradu, od Beobanke, Jugobanke do Jugopetrola, i valjalo je sve to odigrati već pet dana pre Nove godine. Preko 20 predstava u sali Narodnog univerziteta „Božidar Adžija“. Dakle pet ili šest dnevno! Tada se dogodio prvi veliki peh. Glumac koji je trebalo da igra Deda Mraza odustao je iz ličnih razloga. Oliver nije trepnuo. Obratio mi se hladno. – Spremi se da igraš! I Igrao sam Deda Mraza. Nije bio napor, znao sam svoj tekst naizust, imao sam iskustva sa scenom. Najposle, bila je to samo završna petominutna pojava i horsko pevanje na kraju. Ali jadac je bio dodela paketića i uslikavanje sa svakim detetom u holu. To je baš trajalo i ponekad bilo neprijatno, jer poneko dete se plašilo golemog čudovišta u jarkocrvenom penjoaru sa dugom belom bradom, te je izostalo slikanje a paketić uručen roditeljima.

I tako je to teklo svih dana od 10 izjutra do 18 sati naveče. Glumci su bili na ivici kolapsa, u pauzama koji zalogaj i „pićance“ pa hajde na binu.

Na dan dočeka Nove, nazvala me je bivša supruga sa predlogom da zajedno okitimo jelku i da bi to mnogo značilo detetu. Rekao sam joj da dođe sa njim na poslednje izvođenje (toga dana smo imali samo četiri), te da bih voleo da naš sin vidi predstavu i da mu uručim gomilu poklon – paketa, koliko je ansambl dobio od svih firmi. Ali, napomenuo sam, da bi bilo pedagoški da on bude poslednji za dodelu i uslikavanje da ne bi izazvao pozor i reakcije onih koji su dobili samo jedan paketić.

Izašavši pred kraj poslednjeg izvođenja toga dana, ugledao sam sina posle gotovo mesec dana. Sedeo je zbunjen duboko srozan u sedištu u prvom redu pored majke. I došlo je do susreta. Prozivanje po imenu poslednjeg gledaoca.

- Vojin Nikolić – izgovorio sam duboko, iz lika.

- Ja sam,- progovorio je tankim glasom i prišao mi je. Ustreptao od straha.

- Dođi i sedi kod deke - smanjio sam doživljaj da ga primirim - da se slikamo - mada je primirivanje bilo potrebno i meni.

Seo mi je u krilo, obujmio sam ga nežno rukama i osetio kako mi, pod navalom osećanja fizičkog prisustva, živog i pulsirajućeg, dugo odsutnog „mesa moga mesa, krvi moje krvi“ vilica nevoljno vibrira.

- A, jesi li ti Vojine dobar dečak? – stala je utroba da mi se trese i raspada.

- Jesam.

- A jel‘ voliš tvoju mamu?

- Volim…

- A… tatu ? - znao sam da sam pogrešio, progutao sam knedlu u grlu, nisam više mogao da izdržim, izašao sam iz lika i dve vrele suze su pale na njegove ruke i poklon paketić.

- I tatu. – prozborio je. Utom je sevnuo blic.

- Prepoznao sam te… po bradi… - rekao je dok smo ustajali sa stolice za fotografisanje i zagrlio me kad sam ga digao u naručje i nosio do privatne sobe za glumce iza scene.

Rediteljskom i roditeljskom oku, mog prijatelja, Olivera Viktorovića, taj detalj nije promakao. Trpajući mi obema prepunim šakama pogužvane papirnate novčanice u džepove kaputa, dok mi je inspicijentkinja Maja skidala bradu i mastiks sa lica u šminkernici, rekao mi je da samo nas dvoje čujemo:

- Idi provedi praznik sa tvojom porodicom… to je najvažnije, i ja sam razveden i čeznem za mojom kćeri .. Mi ćemo sa ansamblom ići negde da proslavimo… ali upamti, nisam nikada… video Deda Mraza Ciganina, ali sam video jednog jedinog u životu… koji je pustio suzu.

2. Položajnik bez doručka

Moram da priznam da mi je uloga položajnika veoma odgovarala u novčanom smislu. Morao sam, kao najmlađi i jedini muški da budem položajnik, babi i dedi, tetki i najposle mojim ukućanima. Tri honorara, malo li je? Sad razumem onu narodnu: nije svaki dan Badnji dan! Dakle sve je počinjalo 6. januara na Badnji dan, pre Božića, kada su domaćini unosili Badnjak u kuću. Sad, jal badnjak jal grane hrastove sa dukat listova, ali pamtim da je moj otac redovno unosio prvo uvoštenog dedu u njegov i babin kućerak, pa zatim njihov badnjak zaturen negde u đul-bašti, u dvorištu. Badnjak je hrastovo drvo. Simbolički predstavlja drvo, koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Oni pravi domaćini išli su u šumu da naseku badnjak, isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin. Badnjak se, kažu, seče i zaseca sekirom, sa istočne strane. Kada se domaćin vrati iz šume i donese badnjak, prislanja ga uz kućni zid, a tek sa prvim mrakom se badnjak unosi u kuću. Ovi su moji bili nešto urbanije, gradske sorte te su kupovali od seljaka čije su se volovske zaprege od Dragačeva sadžgavale Ivanjičkim sokakom, iliti ulicom našom Kneza Miloša.

Uglavnom to mi je bila najbolja tezga u detstvu.

Pamtim da se na badnje veče unosio naviljak slame i raznosio po kući, posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Majka je slamu polagala samo simbolično, u tragovima, pod stolom gde se večera, i u nju stavljala razne slatkiše i sitne poklone, uglavnom školski pribor i po par vunenih čarapa svakom ukućanu. Ta slama, takođe kupljena od originalnih domaćina, seljaka, sada već znam, simbolizovala je onu slamu u pećini na kojoj se Hristos rodio.

Daklem uputim ti se mlađan kao položajnik, uprkos teškoći da se dignem rano na sabajle, po još mrklom mraku jer imam posebno i privilegovano mesto u božićnim običajima; zato što je položajnik i prijatelj kuće, i mlađa muška osoba puna snage i po mogućstvu osoba “srećne ruke” koja dolazi u kuću na Božić rano izjutra da bi pretekao svakog drugog eventualnog namernika ili gosta. Pešačeći najmanje dva kolimetra da doparlam po mrklom mraku bez ijedne bandere sa svetiljkom, pre ulaska u tetkinu zgradu, najpre uzmem pred njenim vratima granu badnjaka da se u kući u koju ulazim obezbedi zdravlje, plodnost, sreća i blagostanje i zazvonim. Kad se otvore vrata, uzviknem – Ima li domaćine ?! -Ima, ima! Odgovara mi tetka i baca na mene zrnevlje pšenice i kukuruza. Zatim uguram onu granu u vratanca na šporetu „Smederevac“, džaram vatru i izgovaram naučenu zdravicu:

- Koliko varnica, toliko srećica, Koliko varnica, toliko parica…

Zatim dolaze pokloni, čašica rakije medovače, voće, orasi, sušene smokve i datule i u džep koja novčanica. – Nisam ti spremila doručak Lole, jer ćeš da jedeš kod babe.

Nakon toga se istim putem spontano survavam našoj kući. Uzimam badnjak pred babinom kućom i uradim sve isto. Baba mi tutne koju kintu, ispijem još jednu medovaču, a na otpraćaju mi kaže: - Rano je još da jedeš Lole, ješćeš kod kuće. Desetak metara dalje, u našem dvorištu, uzimam badnjak, sad pred vratima naše kuće. I opet iznova.

- Koliko varnica, toliko srećica, Koliko varnica, toliko parica…

- A medovača? - pitam kevu posle kiše zrnevlja i rituala. – Zar ti nije bilo dosta? Nemoj da mi se zdaješ na tvog dedu jutros i to na praznik .

- A doručak? – Pa zar ti nisu dale tvoja tetka i baba da jedeš?!

3. Srpska Nova godina ili Kolo u tišini

Iako su otac mi i majka i čitava rodbina po očevoj liniji pratili gotovo svaki važniji običaj, te se u našoj kući slavilo sve, od Božića do Uskrsa, od kućnoga sveca zaštitnika, Svetoga Georgija, Materica, Očinaca, Detinaca, pazilo se na svako crkveno slovo, postilo na velike postove, nije ništa delalo niti smelo šiti na crvene crkveno-kalendarske datume, ta Srpska Nova godina nije za nas imala nikakvog značaja. To u nas i naših niko i nikada nije slavio. Doduše pominjalo se u kući, tu i tamo ali slavilo nije. Zašto, da me sad neko pita, ne bih mu umeo kazati, zaista!

U tursko doba, pisano je, Srbi su krijući proslavljali svoje praznike, bili primorani da se svome Bogu i svojim Svecima mole ispod zemlje, u zemunicama! Morali su krišom da igraju, topću tijano, na prstima bez muzike, instrumentalne, bez ljudskog glasa, da Turci ne bi otkrili! To, kolo, bilo je kolo u tišini, ali je, ipak, bilo kolo, a srpsko, podzemno, u tihovanju.

U doba komunista, nekad, govorilo se, krilo se takođe, zamračivali se prozori i vrata, u kafanama su se kao gosti instalirali pripadnici Udbe da vide i registruju ko će iz orkestra ili od publike da zapeva zabranjene pesme, i da li će se ijedan konobar u našoj maloj varoši, u bilo kojoj varoši u Srbiji, naročito u Šumadiji, usuditi da u ponoć ugasi svetlo.

Mi smo, moji drugari i ja, tek stasali momci, saznali za taj okultni čin. Da se u hotelu „Morava“ na noć 13. Januara, svake godine okuplja starovaroška elita i da prećutno slavi tu Srpsku Novu, i da je pola Čačanske policije bilo razmešteno po gradskim lokalima. Tada je to i za nas bio nekakav okultistički izazov. Zaintrigiralo nas, začičkalo, zasvrbelo naš mladalački bunt, da smo jedva čekali da budemo inicirani u taj tajnoviti ponoćni sat!

Protiv čega i koga bismo protestvovali, osim protiv mrzovoljnih dokonjaka, baksuza, koji su mrzeli našu loptu u svojim dvorištima i rasecali je kalemarskim nožem, protiv svojih roditelja katkada ili pandura koji su nam svake noći, na istom mestu tražili ličnu kartu, nismo znali tada. Nismo imali nikakav uvid u tu Srpsku Novu godinu, baš kao ni mnogi mladi do danas. Ali nas je ta aura ilegalnog protesta zauvek očarala.

U vreme dok sam učio i sticao izvesna dušekorisna saznanja u Beogradu, naišao sam na podatak da je taj datum, po novom, Gregorijanskom kalendaru, sedmi dan Hristova života, dan Hristovog obrezanja.

To sam jedared, sredinom osamdesetih godina u nekoj mehani u Nišu ispričao mom drugu, muslimanske verosipovesti, koji je tada važio za jednog od dobrostojećih trgovaca. (Posle se ta reč pretvorila u daleko otrovniju – biznismen). Gledao me je izbuljenih očiju i sa zaustavljenom viljuškom sa zalogajem u vazduhu.

- Sereš!

- Ne, ovo što ti govorim stoji u ozbiljnim knjigama. To nije nikakva tajna niti apokrif, prosto činjenica.

- Možeš li da mi kopiraš to o Hristovom obrezanju, da je Hrist bio obrezan i to na srpsku Novu godinu, tako ti svega?! Dobiješ auto od mene, evo ti moj mercedes!

Ne, ne treba ništa čoveče, poslaću ti tu fotokopiranu stranu iz knjige. Daj mi samo broj faksa.

Poslao sam mu. Nikad mi se više nije javio.