Predsednik bez partije

Emanuel Makron ne samo što će biti prvi predsednik Pete republike koji nije iz redova velikih stranaka, već on tokom predizborne kampanje nije imao nikakvu stranku iza sebe – samo pokret pod imenom „Napred!“ (En marche!) koji je osnovan samo pre godinu dana. Senzacija je već i to što je pobedio bez podrške partijskog aparata. I znak novog vremena u Francuskoj. Ali da bi mogao da sprovede svoje političke ciljeve, potrebna mu je moć u parlamentu. A izbori za parlament trebalo bi da budu održani sredinom juna. Nije dakle preostalo još mnogo vremena da se od pokreta stvori stranka.

Proces je već u toku, a počeo je promenom imena. „Napred“ će se ubuduće „Republika napred“ (La République en marche). Na usmerenju se ništa neće menjati. Prema Makronovim rečima, pokret ostaje „progresivan“ i „socijalan“, poput njega samog. Okoštale strukture starog političkog sistema trebalo bi menjati, bez skretanja ulevo ili udesno. To pomalo podseća na stranku „Građani“ (Ciudadanos) u Španiji ili na „Treći put“ (Third Way) bivšeg britanskog premijera Tonija Blera. I on je bio najmlađi britanski šef vlade u poslednjih 200 godina – ali Bler je imao podršku laburista, kojima je promenio kruti levičarski kurs.

Na putu ka stranci

„Napred“ bi trebalo da poveže sve političke strukture i društvene slojeve u jedan veliki zajednički projekat. On bi trebalo da obuvati klasične privredno liberalne ideje kao što su smanjenje državnih kvota, liberalizacija radnog tržišta i smanjenje poreza za kompanije. Ali i socijalno-liberalne i socijaldemokratske ideje, poput većih investicija u obrazovanje.

Samo, može li jedan pokret za tako kratko vreme da preraste u efikasnu stranku? Skoro polovina od ukupno 250.000 članova dolazi iz civilnog sektora. Radi se dakle o ljudima koji nisu politički profesionalci. Ostali su u pokret prešli iz drugih stranaka. Dan nakon izbora, u ponedeljak 8.5, Makron je odstupio sa čela pokreta kako bi se posvetio funkciji šefa države. Predsedavanje pokretu privremeno će preuzeti Katrin Barbaro, koja je ranije bila referentkinja nekoliko ministara rada.

U međuvremenu je tu i generalni sekretar Rišar Feran. „Kako bi mogli da delujemo, potrebna nam je većina u parlamentu“, izjavio je Feran za televiziju TF1 i dodao da je savladana „tek polovina puta“.

Do parlamentarnih izbora, pokret koji nastoji da preraste u stranku želi da ima svoje kandidate za svih 557 mesta u parlamentu. Finansiranje od strane države biće omogućeno tek kada svi članovi budu izabrani. Do tada traje teška faza i naravno, ograničene mogućnosti finansiranje predizborne kampanje.

Osnivanje pokreta „Napred“ u aprilu 2016. godine, pozdravili su razni političari, kao što su bivši premijer Žan-Pjer Rafaren ili predsednik Fransoa Oland. Oni nisu mogli ni da pretpostave da će kasniji konzervativni predsednički kandidat Fransoa Fijon, kao i socijalista Benoa Amon ispasti već u prvom krugu. Sa druge strane, oštre kritike došle su od strane levičarskog kandidata Žan-Lika Melanšona, koji je jednom sarkastično rekao: „Ljudi koji su upropastili čitav ekonomski sistem sada prave nešto što se zove ’Napred’.“

Nema više taktičkog obaziranja

Prvu procenu buduće snage pokreta „Napred“ u parlamentu, otkrivaju dve ankete, prema kojima će on sa 24 do 26 odsto glasova biti najjača snaga, ispred konzervativaca i desničarsko populističkog Nacionalnog fronta sa po 22 odsto podrške. Melanšonova levičarska stranka imala bi 15 procenata, a socijalisti do devet. Ipak, trebalo bi biti oprezan s tim procenama, jer taktičkih poteza sa ciljem da se onemogući Marin Lepen da postane predsednica, na parlamentarnim izborima više neće biti. Svaka stranka ponovo će se boriti sama za sebe. S druge strane i na parlamentarnim izborima u Francuskoj postoji fenomen da se umerenije stranke udružuju protiv Nacionalnog fronta. Tako na primer bivši socijalistički premijer Manuel Vals traži da se Makronova pozicija ojača velikom parlamentarnom većinom.

Ukoliko Makron ne bude imao većinu u parlamentu, preti nova faza „kohabitacije“. U tom slučaju, Makron bi bio prinuđen na saradnju s predstavnicima drugih stranaka. Do sada su socijalistički predsednici Pete republike često bili primorani na tu vrstu saradnje, što im je ograničavalo delovanje. Makron bi takođe mogao da pokuša da – u zavisnosti od političkih planova – svoje projekte realizuje s različitim parlamentarnim većinama. Ali i to neće biti lako, jer Makronove privredno-liberalne reforme mogle bi da naiđu na snažan otpor, kako u parlamenta, tako i kod stanovništva.

Makronov konzervativni simpatizer Rafaren, dan nakon izbora se založio za jednu novu „Jin i Jang“ vladu u kojoj bi bile „nove glave“, kao i iskusni političari. Ali mnogo je onih koji još uvek nisu preboleli to što im je Makron oteo pobedu u koju su bili toliko sigurni. Levičarski političar Melanšon i dalje ne popušta: „Francuzi bi na parlamentarnim izborima trebalo da se ujedine kako bi novom predsedničkom monarhu rekli ne“. Profesor političkih nauka Filip Braud sa univerziteta „Science Po“ u Parizu se pribojava: „Otpor desničara najveća je opasnost za Makrona“, dok snažna levica sa „nekontrolisanim parlamentom“ dodatno otežava Makronove reformske planove.

Potpredsednik konzervativnih „republikanaca“ Loran Vokje ukazuje na to da su mnogi Francuzi glasali za Makrona samo da bi sprečili pobedu Marin Lepen: „Makron je džin na staklenim nogama, koji je izabran bez stvarne podrške.“ Koliko je ta podrška velika, videće se na parlamentarnim izborima.