Pripovedač na više kanala

Danko Rabrenović, autor, novinar, muzičar i komičar nastupiće premijerno u Beogradu sa svojim stand-up programom „Solo&Allein“ (Solo&Sam) na nemačkom jeziku.

„Time se zatvara još jedan životni krug“, kaže Rabrenović i dodaje: „Ovo je za mene vrlo emotivna stvar i vrlo sam uzbuđen - otišao sam sa 22 godine iz Beograda, jer nisam hteo da učestvujem u ratu. Došao sam tako 1991. kod tetke u Nemačku bez ikakvog znanja nemačkog i krenuo da se snalazim kako znam i umem. 30 godina kasnije dolazim u Beograd na poziv Nemačke Ambasade da nastupim sa svojim stand-up programom na nemačkom i to u pozorištu Atelje 212.

Toliko iz zvanične najave programa.

A nezvanično pitamo autora:

DW: Zašto si uopšte pre 30 godina došao baš u Nemačku?

Danko Rabrenović: TETKA JE BILA PRESUDNA. U Nemačkoj je živela moja tetka koja je bila udata za Nemca. Da je tetka bila npr. u Argentini ili Mongoliji, i ja bih danas verovatno bio u Argentini ili Mongoliji. 

Jesi li po dolasku doživeo kulturni šok?

BIO JE TO NIZ KULTURNIH ŠOKOVA. 1) Iz Beograda sam došao u mesto koje se zove Reklinghauzen. Kada se tamo u šest popodne zatvore radnje, izgledalo je kao da dignu trotoare na sajle pa ne možeš da sretneš ni psa, a kamoli čoveka. 2) Nisam govorio jezik. 3) Sve vreme sam na TV gledao šta se to tamo kod nas događa. Tamo gde sam sve ostavio. 4) Vegetirao sam u idili bogate kuće i ništa me nije zanimalo. 

A kada je počelo da te zanima?

SVE JE KRENULO POSTEPENO. Učeći jezik na kursu, upoznao sam neku ex-Yu-ekipu, pa onda – devojka, pa prvi bend. Ono što sam ostavio tamo, počeo sam polako da stičem ovde. 

Gde je ostao Beograd?

MOJA PERSPEKTIVA U BEOGRADU JE BILA ZAVRŠENA. To je nešto što sam shvatio kada sam prvi put ponovo došao u Beograd 1995. Nostalgija koju sam imao četiri godine je nestala u roku od četiri minuta. Sve se promenilo. Na površinu su isplivali neki drugi likovi. Više se tu nisam osećao kao u svom gradu. Na povratku, u avionu za Diseldorf, prvi put sam osetio stvarno zadovoljstvo zbog toga što idem tamo gde ja mogu da budem ja, gde imam perspektivu. 

Bacio si se na rad. Šta je bilo prvo? Radio, muzika, pisanje?

MUZIKA. Još u Beogradu sam se bavio muzikom, imao bend, imali smo ugovor sa PGP RTB. Tako da sam ovde vrlo brzo oformio svoj prvi bend „The Wrong Side“, i to je bila prva lepa stvar koja mi se desila. U pasošu sam imao izbeglički status. Kada sviraš po klubovima, u tebi ne vide izbeglicu koja je došla da im mazne posao ili žensku, već kao muzičara koji ih zabavlja kao i svaki drugi. To mi je pomoglo da se ponovo osećam kao čovek.

Potom?

FAKS. 1995. sam postao student i tako je završena agonija sa ograničenim izbegličkim boravkom ("duldung") Došla je na red studentska viza. A pred kraj studiranja sam počeo da radim na javnom servisu WDR – što mi je pomoglo da ostanem u Nemačkoj i posle studija. Tako sam završio na radiju. 

A sa mnogim stvarima – tek počeo. 

NA RED SU DOŠLE KNJIGE I NOVI BEND. The Wrong Side je otišao u istoriju i tamo negde 2003. su „proradili" Trovači. To je ska/rege/pank bend koji smo osnovali kada je moj mlađi brat došao u Nemačku.  Priča o balkanskoj muzici se u Nemačkoj uglavnom svodila na Bregovića i romske trubačke orkestre. A niko nije čuo za jugoslovenski novi talas, muziku na kojoj smo mi odrastali. 

Onaj novi talas?

TAJ NOVI TALAS. Napravili smo hommage saundtreku našeg detinjstva i album Balkanplatte na kojem su hitovi iz 80-ih. To je producirao pokojni Vlada Divljan, a sponzor je bio i moj radio WDR. Odziv među Nemcima je bio iznenađujuće dobar i rešili smo da u sličnom maniru radimo naše stvari, objavili još tri autorska albuma i održali oko 500 koncerata tokom 20 godina. Bila je to i alternativa za „naše" koji nisu hteli po svaku cenu da slušaju turbo-folk. 

A Balkanajzer?

BALKANIZER je bila radio-emisija koja je krenula 2005. i postala neka vrsta mog brenda, išla je 11 godina. Napravio sam 600 emisija, išle su subotom, uvek sam imao gosta koji je imao veze sa Balkanom. Uključujući i Grčku, Albaniju, Rumuniju i Bugarsku. Gostovali su mi i Nemci koji su boravili na Balkanu. Pričali su svoje životne priče, a sve je bilo garnirano muzikom. Bila je to, na neki način, istorija migracije. Priče ljudi koji žive sa više jezika i kultura. 

Pisao si i knjige i imao stendap-program. Da li je sada taj program neka vrsta „buketa“ koji je u sebi objedinio sve te umetničke grane?

KADA NI JEDNU STVAR NE ZNAŠ DA RADIŠ KAKO TREBA, RADIŠ VIŠE STVARI. MALO SVAŠTARIŠ. 

(H)ajde (h)ajde. 

SHVATIO SAM DA ZAPRAVO SVE VREME RADIM ISTU STVAR. Nemci to zovu „Geschichtenerzähler“, iliti u prevodu „storyteller“. Pripovedač. Koji koristi različite kanale za pripovedanje. Muziku. Pisanje. Stendap. Zašto da ne. U Nemačkoj ima stendap-komičara koji su smešni kao tesne gaće. A pune hale. Pomislih, kad mogu oni, mogu i ja. Bar da probam. 

I sve si zalio u novu formu.

...IZMEĐU KABAREA, STENDAPA, KONCERTA, KNJIŽEVNE VEČERI I KO ZNA JOŠ ČEGA. 

Tvoj program se zove „Solo und allein" – „Solo i sam".

IGRAM GA JOŠ SAMO U ATELJEU 2012, PA POSLE TOGA 4. NOVEMBRA U DORTMUNDU, PA 16. DECEMBRA U KELNU. 

I posle toga kreće nov program?

DA OD FEBRUARA 2023, ZVAĆE SE YUBOX. 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.