Privatizacija euforije
19. jul 2018.
Doček fudbalske reprezentacije je, po svojim razmerama, bio spektakl kakvog Hrvatska ne pamti i impresivan je po mnogočemu. Prvenstveno po izostanku ozbiljnih incidenata i bezbednosne pretnje, uprkos pola miliona navijača koji su se rasporedili na 15 kilometara dugoj trasi, o čemu su oduševljeno izvestili i brojni strani novinari.
Povremenih provokacija u vidu ustaškog pozdrava „Za dom spremni“ i isticanja parola i simbola propale NDH bilo je daleko manje od očekivanog, što se može smatrati velikim uspehom hrvatskih građana.
Sivi oblak nad autobusom
Činjenicu da su fudbaleri i selektor Zlatko Dalić u pobednički autobus koji se satima kretao kroz razdraganu masu pozvali ikonu tvrde desnice – pevača Marka Perkovića Tompsona – uneo je pre svega nervozu u dobar deo pratilaca spektakla.
„Da li će se veličanstveni doček pretvoriti u nacionalistički dernek?“, pitanje je koje su međusobno postavljale kolege novinari, svesni da bi Tompsonova pesma „Čavoglave“, koja počinje upravo sa „Za dom spremni“, mogla da uništi ceo događaj i promeni njegov smisao. Iako je na insistiranje fudbalera zapevao u finalu spektakla, „Čavoglave“ su izostale, a publika nije negodovala kada je organizator prekinuo taj nastup. To je bilo i svojevrsno poniženje za Tompsona koji je proglašen za „sivi oblak“ nad tom navijačkom paradom. Umesto ratničke, okupljeni građani odabrali su navijačku pjesmu.
Odgovornost ne bi trebalo tražiti među fudbalerima nesvesnih političke poruke koju su poslali. Baš kao i u drugim zemljama, njihov javni identitet nije zasnovan na građanskom angažmanu. Uostalom, oni su i inače muzički fluidni, pa će tako juče da slušaju Tompsona, a već dana da zaigraju uz Daru Bubamaru i Mileta Kitića. Pre svega, reč je o propustu organizatora koji nije na vreme predvideo takav desant na pozornicu, koja ipak nije postavljena za privatnu zabavu sportskih heroja.
Dalić je samo selektor
Osim na sjajnom sportskom uspehu, fenomen euforičnog dočeka fudbalera počiva na stanju koje su kreirali mediji i vladajući političari namećući fudbal kao tabletu antidepresiva depresivnoj naciji. Pripisivale su se tako selektoru Zlatku Daliću čudesne moći stvaranja nacionalnog zajedništva, a srebro doneseno iz Rusije predstavljano je kao ishodišna tačka nove hrvatske renesanse. U svemu tome učestvovali su i brojni stručnjaci – od psihologa preko politikologa, do sociologa – čiji su nastupi pomalo ličili na predavanja „stručnjaka za samopomoć“ u naivnom preslikavanju fudbalske svlačionice na politiku i ekonomiju.
Ali Dalić je samo fudbalski selektor i sportista, i od njega ne bi trebalo očekivati akcije koje će spasiti društvo. On je to pokazao već i svojim pomalo bahatim odgovorom novinaru koji ga je pitao zašto je pozvao Tompsona u autobus. „Hrvatska je druga u svetu, a vi mene pitate o pevačima. Nemojte da me provocirate. Pevao je pevač koji je naša himna“, rekao je Dalić i otkrio da zajedništvo o kojem je govorio nije zajedništvo u toleranciji i promovisanju vrednosti prihvatljivih svima.
Narodni neprijatelji
Očekivano, privatizacija domoljublja i zajedništva nije izostala na konzervativno-klerikalnom delu političke scene koja je u narodnoj radosti videla trenutak za mobilizaciju i obračun sa neistomišljenicima i vladajućima.
„Zajedništvo naroda, Crkve, vojske i ’Vatrenih’ postoji. Rat razdora, kako bi zadržali svoje privilegije i jaram nad narodom, opet su proglasili političari i sluganska pera. Nećemo vas više trpeti. Izgubićete na svim frontama. Već ste izgubili, samo je pitanje vremena kada ćete nestati. I istorija će vas nazvati onakvim kakvi jeste: bezlične sluge i izdajnici. Živela hrvatska sloboda!“ Tim rečima na „narodne neprijatelje“ ukazao je Vice Batarelo, jedan od vođa konzervativne revolucije u Hrvatskoj.
Korak dalje otišao je popularni hrvatski sveštenik Ivan Ike Mandurić, čovek koji je podržao proteste onog malog dela branitelja koji su hteli da ruše vladu Zorana Milanovića (SDP). I ovoga puta, Mandurić dušmane pronalazi u Banskim dvorima, sedištu vlade, pa između ostalog poručuje da je premijer Andrej Plenković (HDZ) narodni neprijatelj broj 1. „Njegova politika svodi se na gaženje i zatiranje nacionalnog identiteta i hrišćanskih vrednosti, svega onoga što je Hrvat teškom mukom, pod svakakvim terorima, čuvao i gradio, i zašta su branitelji ginuli“. Sveštenik piše o Plenkoviću kao o „pravom pravcatom nacionalnom izdajniku prvog reda“ i dodaje: „Ovaj zanos sam po sebi silno puno znači i više ništa neće biti isto. No, istovremeno, dok sve ostaje na samom zanosu, sve će ostati isto. Sve dok se ne anulira i onesposobi najveći neprijatelj Hrvatske – premijer; sve dok izdajnik naroda – njegovog duha, identiteta i vere – ima vlast“, zaključuje sluga božiji.
Predsednica na svetskom tronu
Iako se Mandurić naknadno izvinio za te reči, u njima je sublimirano sve ono što su u fudbal poslednjih nedelja pokušali da učitaju oni koji se nisu samo radovali fudbalskom uspehu – a to je lov na političke neprijatelje. No politički kajmak sporta u Hrvatskoj uvek je znao da pokupi baš HDZ. I ovoga puta, u senci fudbalske groznice, ispod radara, donete su neke važne državne odluke.
I predsednica Kolinda Grabar-Kitarović, izvorna hadezeovka, svojim je neobičnim i neobuzdanim ponašanjem u Rusiji postigla planetarni uspeh među ljudima sitih političara otuđenih od sopstvene biračke baze. Doduše, slika Hrvatske koju je predstavila, a u kojoj državnici dišu s narodom, putuju jeftinim prevozom i u kojoj žena može da bude šta god poželi, ne odgovara stvarnosti.
Današnji dan u Zagrebu sasvim je običan. Oni koji moraju da rade otišli su na posao. Oni koji nemaju stalni posao, gledaju kako da prežive do sledeće socijale ili honorara isplaćenog na crno. Oni srećniji, već su na plaži. Neki već plaču zbog toga što će iduće dve godine morati da otplaćuju kredit koji su podigli za put u Rusiju. Euforija naočigled popušta i sve je manje vremena za one koji njome žele da se okoriste.