Privredna špijunaža protiv – sebe

Nova afera sa nadzorom nad komunikacijom građana i firmi u Nemačkoj dovela je vladu u Berlinu u nezgodan položaj. Radi se o zajedničkoj špijunskoj aktivnosti nemačke tajne službe za inostranstvo BND i američke tajne službe NSA. Nemačka služba godinama dobija od američkih partnera takozvane selektore; to su IP-adrese računara ili brojeve telefona osoba ili firmi koje treba da nadzire. Na taj način BND radi za NSA. No, još 2008. je nekim agentima BND-a upalo u oči da se neki od tih selektora kose sa pravilima o radu ove nemačke službe, baš kao i da nisu u skladu sa Memorandumom o saradnji Nemačke i SAD u zajedničkoj borbi protiv terorizma potpisanim 2002. Tako je NSA od svojih nemačkih kolega tražila informacije o koncernu za proizvodnju oružja EADS, o firmi Eurokopter ili francuskim vlastima. Drugim rečima, nemačka strana je po nalogu Amerikanaca godinama špijunirala firme, institucije i osobe koje – nije smela da špijunira.

Ko laže?

Tek u leto 2013, kada su – između ostalog i zahvaljujući otkrićima odbeglog američkog informanta Edvarda Snoudena – u javnost prodrle razne informacije o sumnjivim aktivnostima tajnih službi, jedno odeljenje BND se ozbiljno pozabavilo nalozima koji su stizali iz SAD. Rezultat je objavljen u oktobru iste godine: ispostavilo se da je nemačka služba u svom sistemu nadzora imala oko 2000 selektora koji su predstavljali jasnu povredu zapadnoevropskih i nemačkih interesa. Na meti nadzora su se našli i političari. BND je bila obavezna da to prijavi svom nadzornom organu, a to je Kancelarski ured.

Da li je to učinjeno? Kancelarski ured tvrdi da – nije. Ured je oštro kritikovao BND i rekao da je ta služba pokazala ozbiljne „organizacione i tehničke deficite“, kao i da je krila problem. No, proteklog vikenda je magazin Bild am zontag – pozivajući se na tajna dokumenta u koja je imao uvid – objavio da je tajna služba BND još 2008. ustanovila da američka strana traži od nje nešto nedozvoljeno i o tome obavestila Kancelarski ured u strogo poverljivom izveštaju. Šef Ureda tada je bio ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer (CDU), a kasnije je šef postao – takođe demohrišćanski političar – Ronald Pofala, na kome takođe leži dobar deo odgovornosti za ovu aferu.

No, otkriće iz 2013. je bilo samo vrh ledenog brega: jedno kasnije ispitivanje koje su inicirali Levičarska stranka i Zeleni pokazalo je da je protiv nemačkih interesa bilo usmereno čak 40.000 selektora.

„Angela Merkel mora da se izjasni“

Reakcije su oštre. Socijaldemokratska stranka (SPD) koja je na vlasti u velikoj koaliciji sa kancelarkinom Hrišćansko-demokratskom unijom (CDU) zatražila je „hitno rasvetljavanje“ događaja. Generalna sekretarka te stranke Jasmin Fahimi rekla je da „najnovija otkrića u aferi NSA ukazuju da je Kancelarski ured potpuno zakazao kada je reč o nadzoru nad radom nemačke tajne službe za inostranstvo.“ Šef poslaničkog kluba Zelenih, Anton Hofrajter, rekao je da ovo dovodi u pitanje kredibilnost vlade. A šef Levičarske stranke Benrd Riksinger je zatražio od državnog tužioca da pokrene istragu protiv BND zbog „izdaje države“ rekavši da je ova služba „očigledno godinama bila produžena ruka američkih tajnih službi“.

Privredna špijunaža pod vidom antiterorističke borbe – po nalogu američkih saveznika: optužba nije nimalo bezazlena. Baš kao što to nije ni ponašanje nemačke kancelarke Angele Merkel koja već godinama izbegava da se jasno odredi prema saznanjima o razmerama špijuniranja građana, političara, institucija i firmi. Političar Zelenih Konstantin fon Noc je za radio Dojčlandfunk zbog toga ovako prozvao kancelarku: „Angela Merkel mora da se izjasni pred nemačkim narodom. Za vreme predizborne kampanje 2013, posle otkrića Edvarda Snoudena koja su uopšte ukazala na ovakve probleme, ona se pravila da ne zna ništa ni o čemu i da je zapanjena time kakva sve zla može da počini NSA, i da je ogorčena; otputovala je u SAD i tamo pregovarala o nečemu što do dan-danas niko nije shvatio […] Ona konačno mora da kaže istinu.“ Delanje SAD Fon Noc je nazvao „implementacijom sistema koji je neprijatelj demokratiji“ i koji je „u suprotnosti sa pravnom državom“.