Prljavi i opasni pakt sa Turskom

Sporazum sa Ankarom je neka vrsta političkog uspeha za kancelarku Angelu Merkel. On joj je stvorio određeni manevarski prostor na unutrašnjepolitičkom planu, ali i u EU. Ankete pokazuju ponovni rast popularnosti kancelarke u Nemačkoj i ona sada može da odbaci napade političke desnice argumentom da je priliv izbeglica efikasno zaustavljen. Osim toga će ona povratiti i ugled unutar EU jer je uspela da spasi njeno jedinstvo.

Visoka cena dogovora s Turskom

Ali, kolika je cena koju EU plaća za ovu trgovinu ljudskim životima? Odgovornost za zaštitu većine izbeglica s Bliskog i Srednjeg Istoka jednostavno se prebacuje na leđa Turske. To je politički "outsourcing" najgore vrste. Na papiru se turski predsednik Erdoan obavezuje da će ispuniti međunarodne obaveze i priznati prava izbeglica u skladu sa Ženevskom konvencijom. Ali, otkad se to autokrata iz Ankare drži svojih obećanja?

S druge strane, EU više nema nikakav politički instrument protiv njega, u slučaju da on počne da vraća izbeglice u Siriju ili u Irak, bez obzira što je to izričito zabranjeno. Isto važi za slučaj da ih jednostavno prepusti njihovoj sudbini, da se snalaze ili prose na ulicama Izmira ili Istanbula. Čim Turska dobije bezvizni režim s EU, što je prva želja Ankare, Evropljani će u ovoj drami postati samo posmatrači: mogu kritikovati tursku vladu, podećati je na postignute dogovore, ali sultan Erdogan sve to može odbaciti s osmehom na licu. Baš kao što odbacuje sve druge opomene koje se tiču slobode štampe, prava opozicije, ali i pozive da otvori mirovne pregovore s Kurdima. Evropa se u korist Turske odriče svojih obaveza kada je reč o poštovanju fundamentalnih prava izbeglica. A to će je koštati, jer će izgubiti deo verodostojnosti i međunarodnog ugleda. Kako će EU ubuduće podsećati autokrate i diktatore širom sveta na ljudska prava, ako svetu nudi ovakvu bednu sliku sebe i tako i sama postaje meta za napade.

EU će izgubiti dve svoje najveće poltičke dragocenosti: tzv. "soft power" i verodostojnost. Razlog za ovakav žalostan spektakl je nesposobnost da se prevaziđu nacionalni egoizmi i strah od populističke desnice. Ako se ova nova politika ne libi od sklapanja pakta s đavolom, onda je to sila koja će razoriti ono što bi ustvari trebalo da sačuva.

Da li su svi zadaci odrađeni?

Predsednik Erdogan ovim sporazumom dobija političko priznanje za svoj antidemokratski kurs. On svoju zemlju sve više udaljava od Evrope, a uprkos tome može da se raduje najavama o ponovnom otvaranju pristupnih pregovora. Njegovo padanje u pravcu totalne diktature jedva da se može zaustaviti, u svakom slučaju - EU to neće biti u stanju da uradi.

S druge strane, Evropa se pretvara u tvrđavu koja će za mnoge izbeglice postati neosvojiva. Neki će reći da su evropski lideri time ispunili svoj zadatak. Drugi će se žaliti zbog gubitka ljudskosti i temeljnih ljudskih prava. Ne osvrćući se na praktične probleme prilikom sprovođenja ovog sporazuma, ili na sve pravne nedoumice koje njime nastaju - i dalje će nas proganjati slike izbeglica koje se nalaze u pograničnom području ka Turskoj, ili slike Iračana i Avganistanaca koji tamo uzalud traže zaštitu. Kritike organizacija za judskih prava ostaju na snazi: ovaj pakt je opasan, ilegalan i neljudski.