Prošli su homoseksualci, sada će tenkovi

U svom osvrtu na predstojeću posetu ruskog predsednika Srbiji, naslovljenom „Hleba i Putina“, Frankfurter algemajne cajtung navodi da Vladimir Putin na Zapadu više nije rado viđen gost, ali da će zato u Srbiji biti dočekan uz najviše vojne počasti. „Prošlog meseca se u Beogradu odigralo nešto neverovatno. Gotovo 1.000 homoseksualaca i lezbijki marširalo je ulicama glavnog grada. Šetnja je prošla bez napada. Patrijarh Irinej je doduše pokušavao da spreči tu (kako je nazivao) katastrofu. Jer zahvaljujući neumornom angažovanju čelnih ljudi crkve, predstavnika svih pravoslavnih vernika u Srbiji, svako dete zna da su homoseksualnost, pedofilija, incest i sve druge perverzne seksualne forme jedno te isto, baš kao što na to podseća crkveni poglavar. Ipak to ništa nije promenilo. Parada ponosa je nakon otkazivanja u poslednjih par godina ovoga puta bila održana“, piše dopsinik uglednog lista Mihael Martens.

Autor podseća na opsežne mere bezbednosti, koje je naložio premijer Srbije Aleksandar Vučić i angažovanje 7.000 policajaca, uključujući i helikoptere, koji su nadgledali grad, dok su ulicama šetali pripadnici LGBT zajednice. To je bio jedini način da se omogući šetnja bez izgreda, koja je okončana takođe u koordinaciji sa policijom, s obzirom da su učesnici na kraju bili upućeni u različite delove grada. Godine 2010. bilo je drugačije, podseća FAZ. „Predskazanja Pravoslavne crkve se nisu ispunila, a premijer Vučić, koji i sam potiče iz radikalnog miljea, uveravao je protivnike Parade da njeno održavanje ne nameće Evropska unija zbog pregovora o članstvu, već to nalažu Ustav i zakoni kao i poštovanje prava svih ljudi.“ Time je predsednik srpske vlade stekao poštovanje zvaničnika u Briselu, jer je „pozivajući se na poštovanje zakona prema homoseksualcima, u društvu u kojem su nacionalizam i netolerancija i dalje veliki problem, pokazao hrabrost“.

Međutim, Vučić je još tada znao da će svojim biračima moći da ponudi nešto što će ih primiriti. Nedeljama se u srpskim medijima špekulisalo o tome „da li će ili ne biti ostvaren san“, navodi se dalje u tekstu. „A onda je i zvanično potvrđeno: ruski predsednik Vladimir Putin dolazi u Srbiju, s namerom da prisustvuje obeležavanju 70. godišnjice od oslobađanja Beograda od nemačke okupacije.“ Putinu je nešto moralo da se ponudi, komentariše novinar Martens. „U čast gosta iz Rusije u Beogradu će biti upriličena vojna parada. Danima se u Srbiji govori o tome kako će u glavni grad stići tenkovi iz svih krajeva zemlje, među kojima i vredni primerci korišćeni u ratu na Kosovu i u Srebrenici protiv muslimana.“ Srpski zvaničnici, poput ministra odbrane, puni su iščekivanja, jer je poslednja vojna parada u glavnom gradu održana 1985. godine. „I zaista je tako. Bilo je to poslednji put da tenkovi svečano prolaze Beogradom. Tokom devedesetih u vreme raspada Jugoslavije, bilo je, moglo bi se reći, obimnih vojnih parada, mada su one iz političkih razlog održane samo u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Zahvaljujući Putinu to je sada drugačije“, dodaje frankfurtski dnevnik.

„Približiti grad vodi“

Građevinski projekti na obali Save bi uz pomoć investicija iz Emirata, trebalo da omoguće ostvarenje starog sna, piše Noje cirher cajtung, detaljno prenoseći planove projekta „Grad na vodi“ i zabrinutost Beograđana. „Kada je tokom izborne kampanje u martu osvanula trodimenzionalna animacija Beograda na vodi, projekat o kojem je Aleksandar Vučić tada govorio, niko nije shvatao ozbiljno. Njegova partija je ionako bila na sigurnom kursu da preuzme vlast, a pomenuti projekat je shvaćen kao deo izborne propagande. Jedan beogradski arhitekta je ideju nazvao Vučićevim vlažnim snovima. Šest meseci kasnije na desnoj obali Save i prostoru od 180 hektara, koji pokrivaju ogromne zgrade, mogu se videti kranovi koji uklanjaju dotrajale pruge. Nezakonito podignute hale su srušene, a i stanari, koji žive u kućama ove zelene oaze obavešteni su o namerama vlasti od naredne godine. Premijer Srbije je dakle ozbiljan“, piše dugogodišnji dopisnik lista iz Beograda Andreas Ernst.

Skepsa među Beograđanima je opravdana, dodaje se dalje u tekstu. Težnji da se ovaj kraj preuredi bilo je i ranije. Posebno da se železničko čvorište iz 1880. godine izmesti, a naselje na desnoj obali Save poveže sa centrom grada. Dvadesetih godina prošlog veka srpska buržoazija se, uprkos ideji o spuštanju na reke, okrenula Dedinju, ne bi li bila blizu Kraljevskog dvora. Nakon Drugog svetskog rata Beograd je dobio socijalističku dimenziju izgradnjom Novog Beograda. I u vreme Miloševića se govorilo o sličnim projektima. Europolis na desnoj obali Save pominjan je tokom izborne kampanje 1995. godine. „Oko tih projekata se digla prašina, ali dima nije bilo. Šta se od tada promenilo?“

„Srbija više nije izolovana zemlja. Odnosi u regionu su se normalizovali. Srbija je u međuvremenu postala kandidat za članstvo u EU. Ipak, ekonomske prilike su i dalje loše. Iako je nakon pada Slobodana Miloševića u zemlju stiglo više direktnih investicija i povoljnih kredita, privredna kriza u svetu je zaustavila zamah. Od tada su državni dugovi sve veći, baš kao i nezaposlenost.“ Švajcarski dnevnik navodi kako u srpskoj provinciji živi sve manje mladih, koji radije odlaze u glavni grad u nadi da će pronaći posao i osigurati bolju budućnost. „A tamo se ovog proleća, kao iz neke bajke pojavio princ sa Dalekog istoka: Mohamed Alabar, moćni biznismen, šef imperije Emaar iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Beogradu je obećao tri milijarde dolara investicija i 20.000 radnih mesta. U junu se oglasio i premijer Vućić, predstavljajući 200 metara visok stakleni toranj – navodno novi zaštitni znak srpske metropole.“