Prvo gore knjige, onda ljudi
10. maj 2023.Te kišne majske noći je nemački pisac Erih Kestner stajao u gomili radoznalaca pred lomačom na berlinskom Trgu opere. Ljudi u crnim uniformama Šturmabtajlunga bacali su pakete knjiga u vatru.
Kestner je čuo kako neko izvikuje njegovo ime u mikrofon. „Protiv dekadencije i moralnog propadanja! Za odgoj i običaje u porodici i državi! Predajem plamenu spise Hajnriha Mana, Ernsta Glezera i Eriha Kestnera.“
Bila je to noć 10. maja 1933. U Berlinu i još dvadesetak gradova u vatrama su gorele knjige.
-pročitajte još: Sofi Šol i otpor mladih nacizmu: „Neko ipak mora da počne“
Kraj kulturnog cvetanja
„Da nije bilo nacionalsocijalizma i spaljivanja knjiga, onda bi se sigurno produžila kulturna raznolikost i inovativni duh koji se razvijao u Nemačkoj dvadesetih godina“, kaže istoričar Verner Tres, koji je napisao više priznatih knjiga na ovu temu.
Dolazak nacista na vlast okončao je kulturno cvetanje Vajmarske Republike (1919-1933). Spaljivanje knjiga bilo je definitivni kraj te ere.
Mnogi pisci čije su knjiga spaljivane, već su bili napustili Nemačku: Alfred Ker, Bertolt Breht, braća Tomas i Hajnrih Man, Ernst Toler, i drugi. Kulturna elita vajmarskog doba pobegla je od nacista. Najkasnije 30. januara 1933, kad je Adolf Hitler postao kancelar Rajha, bilo je jasno da za ove pisce više nema mesta.
I pre toga bilo je jasno da su nacisti spremni da se neumoljivo bore protiv „neprijatelja“. To su bili svi Jevreji, ali i „nepodobni“ poput umetnika. Ko nije bio na liniji partije, bio je satanizovan kao „nenemački“.
Crne liste književnika vazda su širene. U maju 1933. na njima je bilo preko 200 imena, godinu dana kasnije zabranjeno je ukupno 3.500 dela.
-pročitajte još: Zašto se komadi Bertolta Brehta izvode širom sveta?
Rani radovi Šturmabtajlunga
Nacisti su posebno mrzeli Eriha Mariju Remarka. Njegov roman „Na zapadu ništa novo“ (1928) prikazao je klanicu Prvog svetskog rata bez šminke. Prvi film po tom romanu snimljen je u Holivudu već 1930. godine.
Nacisti i konzervativci su bili kivni već zbog pacifističke ideje knjige, tvrdili su da je povređena čast nemačkog vojnika. Kad je film počeo da se prikazuje u Nemačkoj, batinaši Šturmabtajlunga su prekidali projekcije i isposlovali zabranu prikazivanja. Remark je emigrirao u Švajcarsku malo pre nego što su nacisti preuzeli vlast.
Erih Kestner je tako 10. maja 1933. verovatno bio jedini autor koji je uživo gledao spaljivanje svojih knjiga. Ali u Njujork tajmsu je tada objavljeno otvoreno pismo upućeno nemačkim studentima koji su bili bitan deo nacističke inkvizicije protiv knjiga.
„Istorija vas ničemu nije naučila, ukoliko verujete da možete ubiti ideje“, napisala je u tom pismu američka gluvonema autorka Helen Keler, čije knjige su takođe spaljivane. Zabranjivani su i Džek London, Ernest Hemnigvej, Maksim Gorki...
Te noći sa lomačom u Berlinu, neka žena je uzviknula: „Evo ga Kestner!“ Pisac je kasnije naveo da mu tada nije bilo nimalo prijatno, udaljio se sa trga, ali je ostao u Nemačkoj. Nije bio Jevrejin, pa je nekako preživeo nacističku diktaturu.
Drugi su prošli gore. Novinar i pisac Karl fon Osjecki je uhapšen 1933, a umro je pet godina kasnije, posle teške robije i mučenja. Publicista Erih Mizam i nemačko-jevrejska pesnikinja Gertrud Kolmar umoreni su u koncentracionim logorima.
Nenadoknadiv gubitak
Oni koji su na vreme otišli, često su morali da se snalaze u stranim zemljama, prekidajući spisateljske karijere. Druge su psihičke ili finansijske tegobe oterale u samoubistvo, među njima Valtera Benjamina, Štefana Cvajga i Ernsta Tolera.
Među retkim emigrantima iz kulturne elite koji su nastavili svoje karijere bili su Fric Lang, Bili Vilder, Bertolt Breht i Tomas Man.
„Za američke univerzitete i kulturne institucije je priliv imigranata iz Nemačke bio velika dobit. Od toga profitiraju do danas“, kaže istoričar Verner Tres. „Rekao bih da se Nemačka do danas nije oporavila od toga gubitka.“
Prazne police u šahtu
„Gde se spaljuju knjige, na kraju se spaljuju i ljudi“, stoji na plaketi na nekadašnjem Trgu opere u Berlinu. To su reči nemačko-jevrejskog pesnika Hajnriha Hajnea iz 1820. godine.
Tu je i originalni spomenik – osvetljeni podzemni šaht pun praznih polica za knjige koji je 1995. postavio izraelski umetnik Miša Ulman.
„Nacionalsocijalisti su 1933. spaljivali knjige, 1938. su palili sinagoge, a 1942. i 1943. su u Holokaustu, organizovanom genocidu nad evropskim Jevrejima, goreli ljudi“, podseća istoričar Tres.
Razume se da Hajnrih Hajne početkom devetnaestog veka nije imao kristalnu kuglu koja proriče budućnost. Varvarski čin spaljivanja knjiga ima dugu istoriju, od grčke antike, preko istorije hrišćanstva i islama – gde su takođe goreli i ljudi – sve do današnjeg Irana ili Rusije.
Autoritarni režimi celog sveta boje se slobodne reči. Toliko čak da su nacisti tog 10. maja 1933. palili i dela Hajnriha Hajnea, pesnika koji je u tom trenutku bio mrtav već sedam decenija.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.