Psi tragači – nemački izvozni hit
16. oktobar 2017.
Kada zagrmi naredba „miruj“, Buster bi trebalo da stane kao skamenjen. Ne sme da sedne ili legne, mora da stoji. Od 15-mesečnog mužjaka bi trebalo da postane policijski pas tragač. Pored dobrog njuha, potrebni su i gvozdena disciplina i poslušnost. Buster mora još da vežba mirovanje. „Savladaće on to, siguran sam“, kaže kroz smeh Gerold Ginter, šef stručnog odeljenja za „radne pse“ u policiji pokrajine Hesen.
Na rubu jedne šume u Milhajmu nadomak Frankfurta Buster i „kolege“ vežbaju kako bi jednog dana postali ili psi čuvari ili psi tragači. Svake godine oko 4.600 četvoronožaca prođe ovu obuku i „zaposli“ se u policiji, carini ili vojsci. Jedan takav pas nakon obuke vredi preko 40.000 evra.
Ovde u saveznoj pokrajini Hesen nemaju svoje uzgajalište nego podobne pse kupuju. Busterov kolega Astor je mešanac belgijskog i nemačkog ovčara i prolazi obuku za psa tragača. „Astor će kasnije biti specijalizovan ili za eksploziv, ili mobilne telefone, novčanice, drogu, možda i leševe“, kaže dreser Ginter.
Dresura kroz igru
Sve počinje igrom. Trener skriva predmet koji treba namirisati u plastičnu cev s rupicama. Pas se trenira da sledi taj miris. „Psu ništa ne promakne i recimo kod sredstava za podmetanje požara radi bolje nego specijalni uređaju“, kaže Ginter.
Kod nešto komplikovanijih zadataka poput traženja novčanica, psi vežbaju na pravim evrima i dolarima. Koji put treneri dobijaju sveže štampane novčanice na kojima je miris boje još intenzivan. „Pas prvo mora da nauči miris novčanice u originalnom obliku: dakle samo papir i boja. A kasnije uči i mirise koji dolaze s vremenom i koje ostave ljudi“, kaže Ginter.
Pored njega je kesa sa 250.000 evra. Pravih, sveže pristiglih iz Centralne banke Nemačke. Doduše „prepravljenih“ za ovu priliku: novčanice su neupotrebljive jer su probušene na nekoliko mjesta.
Izvozni hit
U Hesenu se od 2013. dresiraju i specijalni psi za pronalaženje droga. Psi se dosta izvoze i u Južnu Ameriku a mnogi policajci iz ovog dela sveta ovamo dolaze kako bi se i sami naučili treniranju pasa. Troškove obuke pasa koji odlaze „na rad“ u Južnu Ameriku uglavnom preuzima Ministarstvo spoljnih poslova.
Za psa je potraga pre svega zabava. Pas traži svoju igračku a posredno dođe i do onoga što se zapravo traži. U frankfurtskoj crvenoj četvrti su to uglavnom novac i droga. Najvažniji je odnos između kerovođe i njegovog „radnika“ psa. Za mnoge ovo zvuči kao posao iz snova.
No policija muku muči s podmlatkom. „Mladi ne vole ovaj posao. Vi morate praktično 24 sata biti spremni na akciju, noću, vikendom. Jer pas sluša samo jednu osobu“, kaže Ginter.
Većina pasa u školi su mešanci belgijskog i nemačkog ovčara – i to mužjaci. „Psi nisu kastrirani i možete da zamislite kakav bi haos nastao kada bi se odjednom ovde našla jedna ženka“, kaže trener. Ginterova ženka Kira je izuzetak. Ona je s deset godina u penziji i sme na teren s vlasnikom koji objašnjava: „Veza između kerovođe i psa je nakon godina zajedničkog rada toliko jaka da pas i čovek ostaju zajedno i nakon odlaska u penziju.“