Psihologija islamskog gneva
25. septembar 2012.Arapski dnevnik „Al Hajat“ skeptičan je kada se tvrdi da je pravi uzrok trenutnih protesta u arapskom i islamskom svetu uvreda božijeg poslanika Muhameda. Protesti su, zapravo, izraz nezadovoljstva koje se skupljalo decenijama i posledica je vladavine diktatorskih režima. Građani arapskih zemalja dugo vremena su morali da podnose tlačenje, izolaciju i besperspektivnost.
Akumulirani bes sada se oslobađa i za njega je pronađen kolektivni imenitelj. „Ono što se sada događa“, nastavlja „Al Hajat“, „nema mnogo toga zajedničkog sa verskim motivima. Sigurno je da je inicijalna kapisla u vezi sa verom, ali cela reakcija nije bila izraz pobožnosti već kompleksnih istorijskih, političkih i društvenih previranja“.
Da li su demonstracije i nasilje najsiromašnijeg sloja građana sada izraz nagomilanih patnji zbog političkih i ekonomskih problema u islamskom i arapskom svetu? Na to pitanje, za Dojče vele odgovara sirijski filozof Sadik Al-Azm.
„Ukoliko se u takvim uslovima vređaju njihovi simboli, dolazi do burne reakcije, štaviše do eksplozije. Ali protesti nisu isplanirani i dolaze od običnih ljudi“, smatra Al-Azm i dodaje: „Demonstranti, ako pogledamo na sve što se dešava, sada svoj bes usmeravaju i na svoje sopstvene vlade.“
Reč je o difuznom besu koji nije našao izraz u politici, niti traži dijalog, smatra politikolog i profesor sa Američkog univerziteta u Kairu (American University of Cairo) Gamal Soltan. „Nosioci protesta su pretežno pripadnici najnižeg sloja. U Kairu nije mnogo ljudi protestovalo. Ali to je i moralno vrlo osetljiva tema i zato ljudi i izlaze na ulice“.
Kanalisani bes
Protesti mogu da se instrumentalizuju u različite svrhe i to mnogi vrlo dobro znaju. U Egiptu su selafisti, uprkos njihovom uspehu na parlamentarnim izborima, potisnuti u drugi plan. U procesu političkog odlučivanja oni ne igraju nikakvu ulogu. „Zato im je važno da uz pomoć protesta ne samo zavladaju ulicom već i da ostvare veći politički uticaj u zemlji“, objašnjava Soltan. „Protesti su s jedne strane spontani, a s druge, ta spontanost je odavno instrumentalizovana.“
I u Tunisu se spontani bes brižljivo usmerava. „Partija Nahda, koja se nalazi u vladajućoj koaliciji, sistematski pokušava da islamizuje zemlju“, ocenjuje blogerka Lina Ben Mheni u razgovoru za Dojče vele. Na taj način, ta stranka želi da skrene pažnju javnosti sa ekonomskih i socijalnih problema. Blogerka primećuje da partija Nahda neguje veze i sa selafistima. „Kada ta stranka nije u stanju da ubedi građane da je u stanju da rešava njihove probleme, ona se posluži selafistima koji nasilnim aktima skrenu pažnju naroda u sasvim drugom smeru“, kaže blogerka Lina Ben Mheni.
Slično na stvari gleda i Tunižanka Raja Sakrani sa Univerziteta u Bonu. Tokom najnovijih protesta zbog spornog američkog filma, palo joj je u oči da američka ambasada nije bila dobro obezbeđena. „U normalnim situacijama ambasada je ceoma dobro čuvana. Nikom ne uspeva da talo lako uđe u dvorište.“ Stoga se ona pita šta se desilo sa strogim merama obezbeđenja o kojima se brine Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Bes ulice, slažu se u oceni politički posmatrači, delom je spontan, a delom usmeren. On je pre svega znak da se politički i socijalni problemi u mnogim arapskim zemljama ni nakon „arapskog proleća“ i svih revolucija, ne rešavaju kako bi trebalo.
Autori: Kersten Knip / Jasmina Roze
Odg. urednik: Ivan Đerković