Opet je tu – ta nesrećna rasprava o nemačkom državljanstvu. Najnovije promene u Zakonu su bez sumnje posledica aktuelnih zbivanja, a pristalice tih promena žele da ih predstave kao nešto što je samo po sebi razumljivo.
I zaista, teško da će nekome biti sporno to što osobama koje su prilikom dodele nemačkog državljanstva dale pogrešne podatke to državljanstvo može biti oduzeto – i za pet ili deset godina, to je stvar ukusa.
Nešto više problema može biti sa odredbom da se nemačko državljanstvo može oduzeti i osobama koji su rođene kao Nemci. Ali, s obzirom da to važi samo za one koji su se u inostranstvu borili u redovima terorista, i samo onda ako imaju i državljanstvo neke druge zemlje, onda će i to nekako da prođe kod većine građana ove zemlje.
Treća promena je međutim nešto sasvim posebno: ubuduće će moći da se dobije nemačko državljanstvo samo ako, pored postojećih uslova, ta osoba „dokaže pripadnost nemačkim životnim okolnostima", a naročito ne sme da bude „istovremeno u braku sa više osoba".
To da ljudi koji žive u poligamiji – što je u Nemačkoj ionako zabranjeno – ne mogu da dobiju državljanstvo, jasno je samo po sebi. Ali ako se mislilo samo na to, onda se to moglo jasno i reći. Tim dodatkom o neophodnosti da „dokaže pripadnost nemačkim životnim okolnostima" namerno se stvorila mutna granica koja širom otvara za raznorazna tumačenja.
U normalnim okolnostima, prilikom stvaranja novih zakona, želi se da se bude što precizniji u formulacijama kako bi se smanjio prostor za različite interpretacije. Jedna nemačka poslovica kaže da je čovek pred sudom i na pučini u Božijim rukama. Zato se uz pomoć preciznih formulacija želi da se Justicija ograniči, kako joj u naše vreme ne bi padalo na pamet da izigrava boginju. Ali mutni zakonski pojam „nemačke životne okolnosti" izaziva upravo suprotno.
Jer nameće se pitanje, šta su to „nemačke životne okolnosti"? Kako se to pokazuje da im se „pripada"? Da li mora nedeljom uveče redovno da se na televiziji gleda omiljena nemačka kriminalistička serija „Tatort"? Ili da se ustaje kad svira nemačka himna pred nastup nemačke fudbalske reprezentacije. I da se pevaju odgovarajuće strofe? Da se nipošto ne nosi marama? A ako već mora neko pokrivalo za glavu kakvo nalaže vera, onda jedino u obzir dolazi židovska kipa?
Sa ovim zakonom opet se otvara rasprava o nemačkoj „dominantnoj kulturi". Ali čak i nakon uspeha na izborima desničarske i nacionalističke Alternative za Nemačku (AfD) i islamofobije koja se širi, ta rasprava ne dobija više smisla. Čak i neko ko NE VOLI nemačko pivo, spravljeno po nemačkom propisu o čistoti piva, može da bude dobar državljanin Nemačke. Čak i neko ko uopšte ne pije alkohol. Pa čak i onda ako to čini jer mu vera to zabranjuje.
To istrajavanje na „nemačkoj dominantnoj kulturi" ili sad to „pripadanje nemačkim životnim okolnostima" u stvari provocira i dovodi do apsurda pitanje ko zapravo može i sme da bude Nemac. Zakon o sticanju nemačkog državljanstva – koji bi u suštini trebalo u sebi da ima nešto privlačno, nešto otvoreno i integrativno – odiše duhom podizanja granica.
To doduše dobro pristaje uz trenutno političko i duhovno raspoloženje u Nemačkoj gde se za islam već generalno sumnja da je to vera ekstremista i nedemokrata, gde se smatra da su izbeglice „problem", a pojmovi kao „kultura dobrodošlice" i „ljudska dobrota" već graniče sa sprdnjom. Ali sve to ne otvara nikakva vrata u budućnost. Jer načelo podizanja i povlačenja granica stvar je prošlih dana – i to ne dobrih starih dana.
Centralno pitanje nije samo kako doći do nemačkog pasoša koji nekome možda otvara razne mogućnosti. Mnogo veće pitanje glasi: ko su zapravo ti „Nemci"? I kako se tako nešto postaje, kad već nemate nemačke roditelje? Naklapanje o nekakvim „nemačkim životnim okolnostima" otkriva duboku nesigurnost pri odgovoru na to temeljno pitanje identiteta.
Stare istine (pivo, fudbal, himna, Tatort) više ne vrede bez ikakvih pitanja, a današnje društvo tek traži nove odgovore. Još nije jasno šta će na kraju da ispadne. Duh otvorenog društva, društva dobrodošlice – u svakom slučaju se uzaludno može tražiti u novom zakonu. A onaj ko se ne oseća dobrodošlo, taj teško da će razviti entuzijazam za svoj novi, nemački identitet.
Ali uprkos svim pokušajima podizanja granica, i ti ljudi mogu da postanu Nemci. Jer u članu 116 Ustava piše samo: „Nemac je (...) onaj ko poseduje nemačko državljanstvo".