Putovanje na Mars bez povratka

Vim Dijkshorn ima 21 godinu i živi u Nijmegenu u Holandiji. On je bio jedan od 200.000 kandidata iz celog sveta koji su se prijavili za kartu u jednom pravcu - na Mars. „Mars jedan“ se zove privatna organizacija koja rukovodi misijom sa ciljem da 2024. na Mars pošalje prve koloniste.

Nakon nekoliko rundi aplikacija Dijkshorn je 16. februara 2015. primio poruku da nije među poslednjih 100 kandidata. Intervju sa njim vođen nakon što je dobio pismo o odluci misije „Mars One“.

DW: Kako te je promenila kandidatura za put na Mars?

Vim Dijkshorn: Kada kao potencijalni astronaut prođeš prvi i drugi krug, misija postaje sve konkretnija. Ljudi počinju da postavljaju pitanja, a i sam imaš sve više pitanja. Na primer, zašto uopšte želiš da napustiš Zemlju i kakvu predstavu imaš o misiji. Mislim da sada više cenim svoje odnose sa porodicom i prijateljima. Verujem da su odnosi postali jači, između ostalog i zato jer sam svojim bližnjima morao da objasnim zašto bih bio spreman da ih napustim.

Šta te je najviše iznenadilo tokom procesa izbora kandidata?

Na samom početku sam bio oduševljen i „napaljen“, ali sam s vremenom postajao sve kritičniji prema projektu. Počeo sam da se bavim tehničkim pitanjima, mada to u stvari i nije moj domen. Počeo sam da se pitam, šta zaista znači živeti na Marsu i kako to treba da se organizuje. Na početku sam mislio: fantastičan projekat! To je moguće i mi ćemo to uraditi! Ja i dalje verujem da je to tehnički moguće, ali sam takođe primetio da postoje i drugi aspekti, a ne samo tehnički. Na primer, psihološki aspekti.

Koji su najveći tehnički izazovi o kojima si razmišljao?

Sa tehničke strane, većina činjenica su dobro poznate. Život na Marsu je jednostavan, moglo bi se reći, ali je zbog zračenja, putovanje na Mars opasno. Ne znaju se posledice zračenja na ljude. Ali mislim da je još važnije pitanje: kako će tamo da se odvija svakodnevni život ljudi? Naravno da možete da imate svu tehniku, ali i dalje morate precizno da razmišljate o tome kako će ljudi tamo živeti, u kakvom okruženju. Ali, kako uopšte da ljude pripremate za tako nešto? U svim simulacijama života na Marsu postalo je jasno je ljudima, bez obzira na razne projekte i istraživanja, na kraju – dosadno. Uvek isti ljudi oko tebe. Nema drugih impulsa, koje na Zemlji daju priroda, drugi ljudi ili druga mesta koja možeš da posetiš. Dakle, to je jedno od pitanja kojeg sam postao svestan, a na koje nisam pronašao odgovor. Kako postići da grupa ljudi ne bude potpuno izolovana i da na kraju ne „umre“ od dosade?

Šta kao bivši kandidat smatraš da misija može da uspe?

Mislim da može, jer sve više ljudi misli o toj temi. Interesovanje raste i to više nije nešto što je potpuno van pameti.

Šta je najveća zabluda običnih ljudi o misiji na Marsu?

Mislim da mnogi misle da ljudi koji su zainteresovani za boravak na Marsu, beže od svojih svakodnevnih problema ili ne cene život na Zemlji. Ali mislim da su većina kandidata koji su još uvek u trci – jednostavno strašno radoznali. Oni vole svoj život na zemlji, ali, eto, imaju priliku da učestvuju u tom uzbudljivom projektu. To nisu čudni ljudi. To su obični ljudi i žene koji se za te stvari malo više interesuju od drugih.