O Kimu Džongu Unu već je napisano mnogo toga – s pravom retko nešto zaista dobro. Ali u trenutnoj situaciji koja bi mogla da preraste u krizu, potvrđuje se jedno: severnokorejski vođa ne postupa neracionalno. Mnogo više je to strategija. I on tu strategiju tvrdoglavo sledi, po čemu nalikuje na svog oca Kima Džonga Ila i dedu Kima Ila Sunga. Ali nasuprot precima, očigledno je da Kim oseća akutni pritisak vremena. Sigurno je da je to povezano s promenom vlasti u Vašingtonu.
Vlada Donalda Trampa najavila je da je Obamina strategija „strateško strpljenje“ u odnosu prema Severnoj Koreji – završena. Protivrečni signali iz Vašingtona koji od januara stalno stižu, za Kima Džonga Una verovatno ne znače ono što oni u stvarnosti jesu: naime to da u američkoj vladi vlada nered. Kim pre smatra da je sve ono što dopire iz Vašingtona – dakle da je sve što je javno rečeno – do detalja prethodno dogovoreno. I iz te njegove perspektive zbrka na drugoj strani vrlo brzo postaje pretnja, jer ona potencijalnog protivnika (navodno ciljano) zbunjuje.
Zbog toga se Kim Džong Un oseća ranjivo. On samo u propagandnom smislu (na unutrašnjem planu) može da parira Americi, ali vojno to još dugo neće biti slučaj. U tome nisu ništa promenila ni dva atomska, niti brojna druga testiranja raketa. Kim svoj atomski program želi što je pre moguće tehnički da privede kraju, jer on je uveren da samo tako može da se zaštiti od napada.
Potpuno drugo pitanje jeste da li dobri saveti Sjedinjenim Državama – recimo od Kine koja predlaže da Vašington ipak stupi u dijalog sa Pjongjangom – zaista mogu da reše konflikt. Ako postoji neka konstanta u životu Kima Džona Una, onda je to da on nikome ne veruje – a posebno ne nekome iz inostranstva, niti nekakvom parčetu papira. Sporazum sa Severnom Korejom teoretski je moguć – iako teško o potpunoj denuklearizaciji Korejskog poluostrva – ali je skoro nemoguće poverovati da će se Kim Džong Un tih odredbi pridržavati. Racionalnost severnokorejskog vođe toliko daleko ipak ne doseže.