Radnička prava u Srbiji: šta kažu Leoni i Lidl?

Svedočenja radnica iz nemačke fabrike Leoni i iz Lidla za DW izazvala su veliku pažnju naših čitalaca. Jelena (pravo ime poznato redakciji) iz Leonija rekla je tako da nije zadovoljna svojim poslom, pre svega malom platom i radnim vremenom. Ni to što stoji tokom sečenja kablova, takođe joj, kako j ocenila, ne daje motivaciju da voli svoj posao.

„Monotonija jeste zaista najveći izazov, jer iste operacije u toku dana radnici ponavljaju nekoliko puta“, kažu u niškom Leoniju, jednoj od četiri fabrike u Srbiji. Leoni u Srbiji inače zapošljava 12.500 radnika. Najviše njih je u proizvodnji, ukupno 9.000.

„Većina radnih mesta su stajaća mesta, ali su sva ergonomski prilagođena“, kaže direktorka ljudskih resursa kompanije Leoni, Jelena Spasić i dodaje: „Gaze po mekanoj podlozi po kojoj oni hodaju, jer stajanje u jednom mestu dovodi do većeg zamora.“

Kome se žaliti na uslove rada?

Prolaskom kroz proizvodnju bolje razumemo šta znači hodanje po podlozi za vreme rada – sve palete s kablovima na kojima radnici rade, pomeraju se sa desna na levo, pa oni u korak prate taj ritam. Svako od njih zadužen je za određeni deo kabla, i neprestano ponavljaju istu radnju.

U toj fabrici se radi tzv. Just in time proizvodnja, pa se, od trenutka zahteva kupca, kabl u proizvodnji nađe već sutra, a odmah potom se isporučuje fabrici automobila i ugrađuje u vozila. Upravo taj sistem rada im diktira obim posla, a na kraju i vreme za godišnji odmor koje je nemoguće predvideti značajno ranije.

Međutim, kako kaže predstavnica Leonija Spasić, nezadovoljstvo koje je naša sagovornica Jelena opisala može da se reši na više načina. „Za takve stvari postoji više kanala kako zaposleni mogu da traže pomoć ili da prijave bilo šta što smatraju nekorektnim – od lica za zaštitu od mobinga, preko službe ljudskih resursa, potom direktora fabrike, generalnog direktora, pa do uspostavljenog sistema na globalnom nivou za anonimnu prijavu zloupotreba.“

Problem je u komunikaciji?

Direktorka ljudskih resursa Leonija kaže da žalbe ipak ne dobijaju često: „Te žalbe se odnose uglavnom na radno vreme, i to na radnu subotu. To su bile najčešće žalbe. I nekada imaju primedbu na isplaćen prekovremeni rad. U većini slučajeva, kakva god da je žalba bila, nakon urađene provere, zaključak je da ipak postoji neka vrsta nedostatka informacija, i da je problem u komunikaciji“, objašnjava Spasić.

„Znači, vrlo često zaposleni smatraju da nešto nije u skladu sa zakonom, a u stvari jeste. I onda smo se dogovorili da treba više raditi na podizanju nivoa informisanosti naših zaposlenih – i to je negde zadatak i nas, i odeljenja komunikacija, pa i samih sindikata, jer imamo dva reprezentativna sindikata – da probamo da ih edukujemo u tom smislu da znaju da prepoznaju šta je u skladu sa zakonom, šta nije u skladu sa zakonom“, kaže Spasić.

Na pitanje kako zaposleni ne znaju da imaju sindikat, Jelena Spasić ističe da ne zna kako je to moguće, jer ga, kaže, nisu imali samo prve godine osnivanja – 2009. Posebno što je to, kako ističe, nešto što im se kaže na uvodnoj obuci prilikom zasnivanja radnog odnosa.

Dodaje i da su upravo u saradnji sa sindikatima u poslednjih 15 godina potpisali pet kolektivnih ugovora. Ti ugovori potpisuju se na tri godine i jednako važe za svakog zaposlenog, sve do generalnog direktora.

Plate u Leoniju?

Što se tiče plata, u kompaniji Leoni se o tom ne govori. To je, kaže direktorka ljudskih resursa, poslovna tajna. Ipak, dodaje i da je martovska zarada koja je isplaćena za operatere, radnike u proizvodnji, bila značajno veća od minimalne cene rada za mart mesec. Na to je, kako ističe sagovornica DW, posebno ponosna.

„Zarada u Leoniju je jedna od većih zarada u ovom delu Srbije za proizvodnu industriju, a da li je to malo ili mnogo – to je relativno. I vi sami znate da li je 500 evra dovoljno ili nije. Ako je naša koleginica koju ste citirali u prethodnom tekstu navela da je 500 evra dovoljno za nedelju dana, to onda treba da znači da treba da primi 2.000 evra. Koliko ljudi u Srbiji zaista prima 2.000 evra“, kaže Spasić.

A koliko se pozicija radnika u proizvodnji u Srbiji razlikuje od pozicije radnika u Nemačkoj? Direktorka Spasić odgovara da Leoni u Nemačkoj pre svega nema proizvodnju. Ali su – pošto posluje u 32 zemlje – identične proizvodnja, organizacija postavljanja mašina, procedure i radne instrukcije. „Mi se zapravo u svemu držimo poštovanja Zakona o radu i svih ostalih zakonskih regulativa koje definišu oblast rada. Tako da, opet je problem, rekla bih, u informisanosti zaposlenih“, smatra ona.

Kako funkcioniše unutrašnja kontrola u Lidlu?

Nezadovoljstvo poslom, malom platom, radnim vremenom i lošim odnosima u okviru kompanije istakla je i Milica iz Lidla (pravo ime takođe poznato redakciji). Kao što smo već preneli, taj fizički iscrpljujući posao dodatno otežava to što, ukoliko se nekome požali, bude, kako tvrdi, targetiran od strane nadređenih.

U kompaniji Lidl odgovaraju da su upravo osećaj sigurnosti zaposlenih, građenje osećaja poverenja i timskog duha nešto što ta globalna kompanija ističe. Marija Kojčić, rukovodilac korporativnih komunikacija Lidl Srbija objašnjava da svi radnici u Srbiji imaju pet radnih dana u nedelji i dva slobodna dana. Zbog efikasnosti posla, ta dva dana neće biti vikend, ali će, tvrdi, sigurno biti dva dana u nedelji. Dodaje i da se radni sati sabiraju mesečno, kvartalno i godišnje, a pošto se svaki prekovremeni minut naplaćuje, kompaniji se ne isplati da ih bude previše.

I u toj kompaniji kažu da ima više kanala preko kojih radnik može da iskaže bilo kakvo nezadovoljstvo ili problem. Jedan od njih je i aplikacija koju imaju svi zaposleni, a prijava preko nje ide direktno u centralu.

Našu sagovornicu Milicu, Marija Kojčić ohrabruje upravo na taj korak: „Interne procedure su takve da apsolutno nalažu poverljivost. Poverenici moraju da poštuju svoje procedure, deo njihovog posla je da imaju tu vrstu odgovornosti“, kaže Kojčić.

Ipak, proces koji sledi kod „otvaranja slučaja“ je provera svih činjenica i razgovor sa radnicima. Na pitanje da li je moguće da neko trpi mobing ukoliko prijavi neki problem, Marija Kojčić kaže da veruje da svi rade svoj deo posla odgovorno.

„Mi verujemo da se uz naše sisteme i kontrolisanje procesa koje kao kompanija imamo, to – bar trenutno – ne dešava. Ono što je verovatno realnost jeste da, ukoliko se to nekada bude desilo, mi imamo mehanizme i na to da reagujemo“, ističe ona.

Plate su „konkurentne“

U Lidlu kažu i da, što se tiče korišćenja godišnjeg odmora imaju ustaljene procedure: radnik godišnji odmor prijavi, pa se s rukovodiocem pravi plan za narednih mesec dana ili naredni period, u odnosu na obim posla i period godine. „Oni moraju da usklade da u prodaji uvek ima dovoljan broj ljudi, kako bi potrošači uvek imali uslugu koja je Lidlov standard“, kaže Kojčić.

A kakav je Lidlov standard što se tiče plate i koliko se razlikuju plate radnika Lidla u Srbiji i u Nemačkoj? Sagovornica DW kaže da su „plate u Srbiji konkurentne, ali i da se trude da plata ne bude to što preovlađuje kao benefit“.

„Osim dobre timske atmosfere, tu su i drugi benefiti kao što su privatno zdravstveno osiguranje za sve zaposlene pod jednakim uslovima, što nije uvek slučaj, posebno u velikim kompanijama. Dakle, naši prodavci imaju istu polisu zdravstvenog osiguranja kao i generalni direktor – to je nama posebno važno. Uveli smo i novi benefit koji podrazumeva besplatne konsultacije s konsultantima iz oblasti psihologije, prava i finansija. Naravno, ako se to nešto tiče radnih prava, onda je proces drugačiji. Onda postoje mehanizmi koje može da iskoristi da svoja prava ostvari“, napominje Marija Kojčić.

Pitanje sindikata u Lidlu sagovornica DW nije želela da komentariše. Istakla je značaj „dvosmerne komunikacije“ u okviru kompanije i ponovila da preko aplikacije mogu da pošalju upite, komentarišu, izraze svoje mišljenje ili nezadovoljstvo, ili da anonimno postave pitanje. Sve to, kaže, mogu da urade i preko anonimne „ankete zadovoljstva“ koja se redovno sprovodi.

Radnici mogu da se žale u Nemačkoj

U Nemačkoj je već godinu dana na snazi tzv. Zakon o dužnoj pažnji u lancu snabdevanja koji se bavi upravo pravima radnika, uslovima rada, ali i zaštitom životne sredine. Prema tom Zakonu, onaj ko nije zadovoljan svojim pravima može da se žali kompaniji koju snabdeva svojim proizvodima.

Sanela Bahtijarević iz GIZ-a, savetnica u Inicijativi za globalnu solidarnost, objasnila je tako za DW da kompanije registrovane u Nemačkoj, a koje posluju sa srpskim kompanijama, moraju u svom lancu snabdevanja da analiziraju društvene i ekonomske rizike, da imaju adekvatne preventivne mere i da prate kako se one sprovode.

„Potrebno je da se uspostavi žalbeni mehanizam, procedura koja radniku omogućava pritužbe na neke radne uslove. A ako ne može da ih reši u svojoj firmi, da tu žalbu prosledi direktno firmi kupcu. Ako je to Mercedes za koga taj radnik pravi delove, sada taj radnik može da ode na sajt Mercedesa i pošalje svoju žalbu i da bude konstantno obavešten o tome šta se s njegovom žalbom dešava. Mercedes je u obavezi da adekvatno reaguje na tu žalbu“, objašnjava Sanela Bahtijarević.