Ranije je sve bilo bolje
22. januar 2018.
Pitanje upućeno Radio Jerevanu glasi: „Šta da radim ako me odjednom obuzme želja da radim?" Odgovor: „Sedi malo druže. Proći će." Ruski ministar spoljnih poslova Lavrov rado priča viceve iz vremena komunizma. Možda je to nasleđe jermenskog oca? Ponekad vicevi pomažu u bezizlaznoj situaciji na diplomatskom parketu. Ali ponekad ni to ne pomaže.
Tako se sada žali da u spoljnoj politici ništa ne ide. SAD su pokušale da kazne Rusiju svim sredstvima. Čak i u vreme Hladnog rata su neke stvari bile bolje.
Grub i hladnokrvan
Preosetljivost nije do sada bila odlika vrhovnog ruskog diplomate. Naprotiv. Sergej Lavrov može da bude grub i hladnokrvan. Izbegavao je razgovor sa američkim ministrom spoljnih poslova, kada je to koristilo interesima Moskve. Lavrov ne pokazjuje osećanja – osim u pomenutim vicevima i anegdotama. Samo ne pokazati slabost!
U čemu je Lavrov u pravu: odnosi za Zapadom su loši. Zbog čega je zamišljen: zbog toga što se u dogledno vreme ništa neće promeniti. Senke krize u Ukrajini i u vezi sa njom su sve duže i duže. Ni jedna strana ne popušta. To političara poput Lavrova primorava da u velikom delu sveta ne čini ništa. Jer, jedno je otići na konferenciju u Minhen ili Njujork, a sasvim drugo je vratiti se u Moskvu sa rezultatom ili barem izgledima da će rezultata biti u budućnosti.
To što se na diplomatskom parketu trenutno praktično ništa ne dešava, Kremlj velikim delom može da zahvali sam sebi. Niko to ne zna bolje od ruskog ministra spoljnih poslova.
Ono što situaciju dodatno komplikije je unutrašnjopolitičko stanje u kojem se nalazi Vašington. U Kongresu glavnu reč imaju oni koji se zalažu za nastavak sankcija protiv Rusije. Time odvraćaju pažnju sa svoje bede: da u Beloj kući imaju predsednika u kojeg spoljnopolitički niko nema poverenja – pogotovo ne kada se radi o Rusiji. Tramp pak može da se pravi kao da popušta republikancima kada odobrava dalje sankcije protiv Rusije. Senatori kao što su Džon Mekejn ili Marko Rubio tako mogu da imaju osećaj kao da utiču na politiku predsednika.
Sankcije najmanje štete SAD
Na kraju krajeva, iz ugla Amerike je jeftino stalno zavrtati šraf-sankcija. Jer američku privredu to najmanje pogađa. Ispaštaju pre svega nemačke kompanije, nemačka radna mesta, nemački poreski prihodi. Amerikanci su tu poput nekog vojskovođe koji saveznike zove u bitku, a svoju vojsku drži u kasarni.
Ta politika neće večno funkcionisati. Nemačka privreda insistira na ukidanju sankcija. Nemačka vlada će još nekoliko nedelja biti paralisana zbog koalicionih pregovora o formiranju nove savezne vlade. Ali, onda bi brzo trebalo ponovo da važi pravilo primata politike – a ne tvrdoglavog insistiranja na svom stavu.
Sporazum iz Minska, koji su mnogi već proglasili mrtvim, mogao bi da bude put ka miru u Ukrajini. Rusiju bi trebalo podstaći da bude spremna na veće kompromise. Pretnje i nove sankcije samo zaoštravaju situaciju. A onda su na kraju svi gubitnici.