Raspad starog svetskog poretka?

Već i sam pregled izazova koji stoje pred nama pobrojanih u radnom dokumentu Minhenske konferencije o bezbednosti svedoči o teškim vremenima: kriza liberalnih demokratija, teror džihadističkih grupa, teritorijalne pretenzije na prostoru Pacifika… A tu je i praznina koja bi mogla da nastane ako SAD prestanu da budu faktor međunarodne bezbednosti.

Minhenski izveštaj o bezbednosti 2017. (Munich Security Report 2017), objavljen uoči istoimene konferencije koja se održava predstojećeg vikenda (17. do 19. februara), a koji su pripremili razni instituti, svedoči i da je ova, najvažnija međunarodna konferencija o bezbednosti – zabrinuta za našu budućnost.

Nikad tako opasno...

Potpuno je jasan i šef Minhenske konferencije Volfgang Išinger. On već u uvodu tog dokumenta piše da je međunarodna bezbednost „u ovom trenutku fragilnija nego što je bila ikada od kraja Drugog svetskog rata“. Nije isključeno da se svet nalazi i pred „post-zapadnim“ periodom, što znači da postoji mogućnost da Zapad i njegov liberalni poredak prestanu da postoje.

Razloga za brigu ima mnogo: sve slabija spona koja veže članice Evropske unije, novi tokovi informacija, a tu je i izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Svetskim analitičarima nije promaklo ni to da Tramp u svom inauguracionom govoru ni u jednom trenutku nije spomenuo reči kao što su „demokratija“, „sloboda“ ili „ljudska prava“. To ne sluti na dobro za liberalne vrednosti u čitavom svetu, smatraju autori radnog dokumenta Minhenske konferencije.

To misli i Volfgang Išinger. On ocenjuje da protivnici otvorenog društva sve više jačaju i napreduju. Istovremeno, ljudi na Zapadu sve više gube poverenje u svoj liberalni društveni model i njegove osnovne vrednosti. Jedna od brojnih studija koja se citira u minhenskom dokumentu, pokazuje da danas u sve više zemalja – među njima su na primer i SAD, Nemačka ili Španija – sve više ljudi veruje da je autoritativna vladavina bolje političko rešenje od demokratije.

Ništa nije istina i sve je moguće

Tome doprinosi i sve veća poplava lažnih vesti. Takve neistine koje prodiru u javnost ogroman su izazov za javnu raspravu – zato što je pre svega problem to kako postići saglasnost oko toga šta je uopšte istina. Problem su i „automatizovana mišljenja“ u raspravama na društvenim mrežama koja u stvari sastavljaju računari po nalogu neke interesne grupe ili tajne službe. A tu je i otkrivanje tajnih podataka – pto je takođe politički motivisano jer se objavljuju samo oni podaci koji odgovaraju tajnoj službi koja je to naložila. Sve to videlo se i u sukobu Rusije i Ukrajine, baš kao i u predizbornoj kampanji u SAD.

„Najveća opasnost leži u tome da građani još više izgube poverenje u medije i političare“, piše u radnom dokumentu Minhenske konferencije. Iz toga nastaje začarani krug, jer vlade koje se smatraju demokratskim, ne mogu da uspostave nekakvu državnu službu koja će kontrolisati šta je istina, a št nije. To znači da ne mogu da zabrane lažne ili netačne vesti, bez da napuste sopstveno načelo liberalnosti.

Ne nazire se kraj u Siriji

Pretnje otvorenom društvu ne nastaju samo unutar društva, iz informacija i nezadovoljstva zbog razvoja sopstvene zajednice. One se prelivaju i iz stranih sukoba – kao što je građanski rat u Siriji. Ujedinjene nacije procenjuju da je u tom sukobu od 2011. do sada već više od 300.000 ljudi izgubilo život i da je preko pola stanovništva te zemlje – u izbeglištvu.

Protest dela Sirijaca protiv vlastodršca Asada, već odavno je prerastao u međunarodni sukob, piše u radnom dokumentu. Ali dok se sve više sila i zemalja iz regiona i van njega upliće u zbivanja u Siriji, Zapad uglavnom – ne radi ništa. Već tu se može naslutiti da Zapad kao institucija – više ne postoji.

Kada je konkretno reč o terorizmu, najveća opasnost i dalje je samoproklamovana „Islamska država“. Njene pristalice su i u delovima zapadnog sveta, a neki teroristički napadi u Evropi nose njihov potpis. Ali zemlje Evrope na različite načine reaguju na taj izazov: Francuska je proglasila vanredno stanje, Nemačka sprovodi istragu i racije kod osoba i institucija koje bi mogle da budu povezane sa IS, a neke zemlje u kojima postoji verovatnoća da u njima ima sledbenika IS – čine još manje.

Problemi neće biti brzo rešeni

Evropa dugoročno mora da se saglasi o jedinstvenom postupku, navodi se u dokumentu: „Samo ako Evropska unija učvrsti svoju saradnju u borbi protiv terorizma i osnaži sopstvene snage koje bi mogle da reaguju, evropske zemlje će biti u stanju da se suprotstave džihadističkom izazovu koji će verovatno potrajati duže vreme.“

Autori tu svoju pesimističku procenu baziraju na činjenici da je teroristima sve lakše da pronađu potencijalne regrute unutar Evrope. Sve je više onih koji propagiraju „sveti rat“, a istovremeno su sve bolje i veze terorizma sa klasičnim kriminalom.

Ovogodišnji Minhenski izveštaj o bezbednosti na devedesetak stranica sumira kratak pregled gorućih problema svetske politike. Autori govore o izazovima koji bi lako mogli da znače kraj svetskom poretku kakav se uspostavio nakon kraja Drugog svetskog rata. Oni pritom ne ukazuju samo na klimanje starih saveza i sukobe u kojima su umešani međunarodni faktori, već i na razvoj unutar država – i to pre svega onih demokratskih.

Radni dokument Minhenske konferencije nije napisan kako bi ponudio odgovore. Njegov smisao je u tome da bude osnova za rasprave na konferenciji kako bi se eventualno pronašli zajednički odgovori. Pritom je važno razgovarati, čak i ako se zajednički jezik ne nađe, podseća Išinger: „Nadam se da ćemo svi da razgovaramo potpuno otvoreno i da ćemo iskreno da iskažemo i svoje razlike u mišljenjima o zajedničkim interesima i vrednostima.“