Rat o kome se ćuti

Starac u suzama nad odrom svoga sina nema više snage da se drži na nogama. Rođaci, ne čijim licima se odražava bol, pridržavaju ga da ne padne. Jedna dvanaestogodišnja devojčica par metara dalje glasno plače. Ubijen je njen otac.

Turski mediji gotovo svakodnevno objavljuju informacije, fotografije i snimke sa sahrana ubijenih vojnika. Orhan Dilekci (49) jedan je od stotina ljudi koje su proteklih meseci ubili teroristi Radničke partije Kurdistana (PKK). Snimci sa sahrana emituju se u udarnim terminima na televiziji. Ali i svaki ubijeni terorista tema je večernjih vesti – verovatno da bi se dokumentovale navodne pobede turske vojske u borbi protiv PKK. O civilnom stanovništvu sa jugoistoka Anadolije uglavnom naseljenog Kurdima, koji su takođe žrtve sukoba, malo se može čuti. „Tenkovi prolaze posred naših gradova“, žali se Ejlem, 27-godišnja Kurdkinja iz Dijarbakira. „Pucnjava na ulicama ne prestaje. Na hiljade ljudi moralo je da napusti svoje kuće. I moja porodica je pobegla pre dva meseca. Borbe su se vodile direktno ispred naših kućnih vrata.“

Postoje samo „turski mučenici“

Ejlem na svom telefonu otvara Fejsbuk i pokazuje fotografije krvave svakodnevice koje su postavili njeni prijatelji i komšije iz Dijarbakira. Oni pišu o ženama koje su ubijene dok su išle da kupe hleb i o ranjenoj deci koja nisu na vreme prebačena u bolnicu. „Ali u turskim medijima ne može ništa od toga da se vidi! Tamo se za svaku eksploziju javi da su teroristi ponovo detonirali bombu i prebroje se 'turski mučenici'. Vesti su apsolutno jednostrane“, kaže Ejlem.

Zaista, u velikom delu Turske malo se zna o tome šta se događa u gradovima poput Dijarbakira, Džizrea ili Sirnaka. Nakon gotovo dvoipolgodišnjih mirovnih pregovora, kurdski konflikt ponovo jebuknuo – ali sada se ne puca po brdima, već po gradovima. Usred gusto naseljenih četvrti, pristalice PKK postavljaju barikade, detoniraju bombe i pucaju na turske vojnike. Vojska uzvraća tenkovima i angažovanjem desetina hiljada vojnika – ne obazirući se na civile. „Stižu nam pozivi upomoć od ljudi koji kažu: 'Krijemo se već nedeljama sa decom u podrumu i nemamo ni hrane, ni struje. Hladno je i svuda oko nas se puca'“, priča Ema Sinkler-Veb, predstavnici za Tursku pri organizaciji za ljudska prava „Hjuman rajts voč“ (Human Rights Watch). „Pritom u takvoj situaciji jedva da možemo da razjasnimo okolnosti smrti brojnih civilnih žrtava jer gotovo nijedan novinar nema pristupa tim područjima kako bi to mogao da zabeleži ili snimi.“

Prenose samo navode vlade

Turska vlada je u proteklih nekoliko meseci čak 54 puta uvodila policijski čas na jugoistoku zemlje. To su mere koje, ne samo da parališu svakodnevicu civila, već i predstavnicima medija, advokatima, nevladinim organizacijama, pa čak i lekarima onemogućavaju svaki pristup kvartovima u kojima se odvijaju borbe. Ta velika rupa u informisanju javnosti koja tako nastaje ne samo u Evropi, već i u samoj Turskoj, je sistematska, smatra Čeren Sozeri, medijska ekspertkinja iz Istanbula. „Onim novinarima koji ipak pokušaju da izveštavaju s tog područja, oduzima se oprema, a njihove fotografije i snimci se brišu. Zatim se, dok su oni u pritvoru, pretražuju njihovi nalozi na društvenim mrežama i, ako su privatno napisali bilo šta što može da se iskoristi, preti im se zatvorskim kaznama zbog širenja terorističke propagande“, objašnjava Sozeri.

Ipak, nije samo strah uzrok loše informisanosti turske javnosti. Mnogi mediji i ne žele drugačije da izveštavaju, navodi Čeren Sozeri. Čak i mediji koji inače kritikuju Erdogana, prenose samo zvanične navode vlade: „To je stari problem: uvek kad je reč o Kurdima, formira se jedinstvo među Turcima. Onda više nema opozicije.“

Pritom bi upravo sada bio zadatak medija da postave pitanje kako da se konflikt koji traje 30 godina – okonča.