Ratni zločinci među nama

Avni Melenica je poslednji put video svog brata 22. maja 1999. godine. Petnaestak srpskih vojnika došlo je rano ujutru u Vučitrn – išli su od kuće do kuće i izvodili Albance na ulicu. Ništa nemojte poneti, rekli su. „Zaustavili su nas ispred jedne kuće, tu su nam uzeli satove i nakit. I onda su počeli selekciju – ti na ovu, ti na onu stranu“, seća se Avni. Njegov dvadesetogodišnji brat i trojica stričeva morali su na suprotnu stranu, zajedno sa 40 komšija, piše austrijski dnevnik Prese u nedeljnom izdanju.

Melenica i njegov otac bili su pušteni i sutradan su se usudili da se vrate u kuću. Mora da su tamo bili rođaci, mislio je Avni. „Ali tamo nije bilo nikoga. Našli smo odeću, dokumenta... I mnogo krvi. U zidovima su bile rupe od metaka.“ Propali su svi pokušaji da nešto saznaju o nestalima. I tako četiri godine. Onda su se pred vratima pojavili radnici Crvenog krsta i razvejali neizvesnost – leševi su pronađeni stotinama kilometara daleko, u masovnoj grobnici u Batajnici. DNK analiza nije ostavljala sumnju.

Čekanje pravde

Austrijski dnevnik piše da je tokom dve godine kosovskog sukoba 13.000 ljudi stradalo ili se vodi kao nestalo. Nestalo – to samo znači da telo još nije nađeno. Statistika Fonda za humanitarno pravo broji 10.527 Albanaca, 2.170 Srba, dok su ostali Romi ili pripadnici drugih manjinskih zajednica. Ubijeni – jer su Albanci, Srbi ili Romi. Albanci su bili glavne žrtve pre i tokom vazdušnih napada NATO. Posle njih, to su bili Srbi. U većini slučajeva pravda se još čeka.

Od 2003. u Srbiji postoji Specijalno tužilaštvo za ratne zločine. „Čitav niz počinilaca je među nama, idu na fudbalske utakmice pored naše dece, srećemo ih kada idemo u prodavnicu“, priča zamenik tužioca Bruno Vekarić za Prese. Ipak, ako njegovo tužilaštvo nastavi ovim tempom, većinu slučajeva će morati da preuzme novi Specijalni sud za Kosovo – tako glasi kritika u međunarodnim jurističkim krugovima i nevladinim organizacijama. Do sada je samo 37 slučajeva okončano u drugoj instanci.

Nije samo kvantitet problem, kaže Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo. Krupne ribe, poput bivšeg načelnika generalštaba Dragoljuba Ojdanića, osuđeni su pred Haškim tribunalom. Sa druge strane, srpski sud kao da se bavi samo onima koji su povlačili obarače. „Ali Ojdanić nije davao naređenja direktno običnim vojnicima. Nedostaju nivoi između. Mnogi od tih ljudi su danas na visokim pozicijama u bezbednosnom aparatu“, prenosi Prese reči Sandre Orlović.

Vekarić to komentariše ovako: „Pojedini počinioci su i dalje u redovima policije i vojske. Među njima postoji svojevrsni pakt ćutanja jer znaju – ako neko progovori, govoriće i ostali. To je kao Koza Nostra.“ Ko priča, previše rizikuje. Program zaštite svedoka postoji, ali pri Ministarstvu unutrašnjih poslova gde se takođe kriju brojni zločinci.

Komandant Kfora je samo plakao

Nataša Šćepanović je poslednji put videla svoje roditelje sredinom juna 1999. Posle povlačenja srpske vojske, Srbi na Kosovu su se plašili odmazde. Natašini roditelji nisu hteli da beže u Beograd – ostali su u malenom gradu Istoku na Kosovu. Bio je to rastanak zauvek. „Kfor je znao da će doći do masakra i spremao je evakuaciju ostalih Srba. OVK je to saznao – i napao“, priča ona. Očevici su ispričali Nataši da su borci OVK odveli njenog oca iz kuće. Pronašli su i majku.

Nekoliko nedelja kasnije je Natašina sestra otišla u Istok da bi se raspitala o roditeljima. I ništa. „Komandant lokalnog Kfora je plakao zajedno sa njom dok su gledali slike naših roditelja. Sigurna sam da je Kfor znao šta se desilo, da su mi roditelji ubijeni.“ To je potvrđeno tek 2003. kada je utvrđeno da ostaci jednog tela pripadaju njenom ocu. Pokopan je pored vojnika – u Beogradu. Zašto to može samo da se nagađa. „Kfor je imao dogovor sa Albancima da se tela ubijenih srpskih vojnika prenesu sa Kosova. Zato je bilo jednostavnije predstaviti i oca kao vojnika.“ Mrtvi srpski civili – to bi rušilo narativ o čistoj oslobodilačkoj borbi OVK. Majka Nataše Šćepanović i dalje se vodi kao nestala.

Ako je teško privesti pravdi srpske zločince, onda je u slučaju OVK to još teže, nastavlja Prese svoju analizu. Kosovo je mala zemlja sa jakim porodičnim i klanovskim strukturama. Tamo je zaštita svedoka skoro nemoguća. „Za dva sata saznaju gde živi recimo majka nekog svedoka“, kaže jedan pravnik koji želi da ostane anoniman – upravo zato što ima iskustva sa pravnom obradom zločina OVK. Dodaje da svedoci često u istrazi kažu istinu kako bi olakšali savest, ali onda tokom procesa „rade sve kako bi potkopali sopstvene tvrdnje“.

Pretnje i kupovina svedoka

Vehbi Katjazi, stručnjak za ratne zločine u novinama Koha Ditore, ne očekuje mnogo ni od nedavno osnovanog Međunarodnog suda za zločine OVK. „Čak ni Euleks nije mogao valjano da zaštiti svedoke. Njima je prećeno ili su potplaćivani kako bi povlačili svoje izjave“, priča Kajtazi za Prese. Podseća na slučaj Fatmira Ljimaja, bivšeg komandanta OVK i ministra. Zbog nedostatka svedoka koji žele da pričaju – jedan je 2011. u Nemačkoj navodno počinio samoubistvo – Ljimaj je oslobođen optužbi za ratne zločine više puta, kao u Hagu tako i u Prištini.

Kritičan je i Bekim Blakaj, koji u Prištini vodi kancelariju Fonda za humanitarno pravo. Pogrešno je, smatra, što pravdu na Kosovu ponovo mora da deli međunarodni sud. „Iako su kosovske institucije do sada bile neuspešne da obezbede pravdu – ovako nikada nećemo izgraditi vladavinu prava.“ Blakaj se pribojava da će sve odluke novog suda biti shvaćene kao „pravosuđe spolja“ i da ih kosovsko društvo neće prihvatiti. Novinar Katjazi ne veruje da će se pred novim sudom naći vođe OVK poput Hašima Tačija. „On nikada ne bi prihvatio taj sud da nije dobio određene garancije.“

Opširan tekst koji potpisuje Helmar Dumbs, urednik spoljnopolitičke rubrike bečkog lista Prese, završava se ovako: Kosovo sada čeka nova vlada. Moguće da će premijer ponovo biti baš Ramuš Haradinaj, kojeg je Haški tribunal 2012. godine nanovo morao da oslobodi. Više svedoka je stradalo pod sumnjivim okolnostima.